Repriza sa greškom

Prvo, ni scenaristi propagandnih ujdurmi ne mogu svakog dana biti inspirisani, pa potežu za evergrin temama. Drugo, bit propagande je baü u ponavljanju, tako da publici poruke ostanu kao šum, kao asocijacija. To su znali još originalni nacisti, kao pioniri mas-propagande.

Kad je neko na vlasti baksuznih trinaest godina, onda mu propagandni talking points dođu kao pokvareni kasetofon, neprestani loop, večna repriza. Erteesovski rečeno, „Bolji život“, „Srećni ljudi“, „Porodično blago“, pa ukrug.

Dokazaću. Prvi među nama rešio je da se nakači na vest nedelje u svetu. To nije revolucija u Nepalu niti još hiljadu mrtve palestinske dece, recimo, nego ustreljeni Čarli Kirk, poster boy američke desnice, za kojeg se tvrdi da bez njega Donald Tramp ne bi uzeo drugi mandat.

Naš predsednik se ukazao na televiziji (ako odande uopšte i odlazi) u jednom od stanja za koja bi prekomerna konzumacija alkohola bila blagonaklono objašnjenje.

„Prevešću vam stvari na našu zemlju, samo da biste videli da su i Nepal, i Čarli Kirk i svi ostali bili planirani odavno u našoj zemlji da se dogode, samo zahvaljujući smirenosti i trpeljivosti većine građana i mudroj politici državnog rukovodstva uspeli smo da sačuvamo sve živote“, ispričao je predsednik.

A onda elaborat – studenti su hteli da njega, predsednika, pozovu na debatu na Trgu Republike (?), gde bi ga posadili na stolicu da ga publika psuje (!?). „Oni su tačno nameštali scenu u kojoj bih ja bio Čarli Kirk i u kojoj bi me neko, da kažem bilo šta, došao i ubio me“, rekao je predsednik. O svemu postoji dokument!

Kažem, propaganda je ponavljanje. Doduše, nisam načisto koliko Vučić prati scenario. Nije isključeno da je glavni junak iskliznuo iz uloge, on je tolika zvezda da se moraju istrpeti prohtevi, eskapade i improvizacije.

Svi njegovi lupinzi i grickanje usne, svaki izlazak pred tablu sa ekonomskim uspesima i svaki izmišljeni atentat deo su mozaika koji treba da ubedi pretežni deo birača da je Vučić ne samo najbolji, nego i jedini moguć te da bez njega stiže potop.

U propagandnoj priči, Vučić je i svemoguć i može da ga ubije svaka šuša. Za televizičnost i dramaturgiju važno je da glavni junak bude underdog, pa da tek neustrašivošću i mudrošću pobedi sedmoglavu aždaju.

No, stalno valja podsećati da je naš predsednik ipak samo čovek. Nema neprobojni oklop, prsima ide na bajonet, stalno je na nišanu i nikad uplašen, a sve na polzu naroda.

Valja taj narod držati u psihozi – šta bismo mi bez Vučića? Ne mogu da ga pobede na izborima, to narod, je li, neće dopustiti, ali šta ako ga ubiju?

Svita prvog među nama i njegove tabloidne skutonoše sufliraju i telale sve u istom smislu. Atentati na predsednika Vučića su naprednjački delulu. Oni izgleda priželjkuju da metak makar okrzne predsednika i tako im ispuni fantazije.

Kažem, onde gde se javni život tka od senzacije, reprize su neminovne, kao na RTS-u. Obećao sam i dokaz – prethodnih šest pasusa reciklirani su iz tri ranije kolumne, pisane kad je predsednik, drugim povodima, razdrljio košulje i otkrio nedra izmišljenom snajperu.
No, ovo sa Čarlijem Kirkom je zanimljivo. Kad je ubijen, nešto me potreslo, a to se, kako vidim, ne podrazumeva u tzv. levo-liberalnoj javnosti. Od Amerike do Australije, mnogi slave snajperski metak.

Mene je potreslo jer je Kirk ubijen – zbog onoga što priča. A sa čime se, u gotovo sto odsto slučajeva, radikalno ne slažem. Ali, kakve to veze ima? Ako slobodu govora priznajemo samo istomišljenicima, onda je ona, sloboda govora, kao probušeni kurton – ničemu ne služi.
Mogao bih za minut da nabrojim deset tema gde su mi stavovi dijametralno suprotni od pokojnika. Svaka od tih tema je ideološka, vredna rasprave i borbe neprestane. Nijedna ne nestaje ako se neko ućutka metkom.

Ali, kakve to veze ima sa našom stvari u Srbiji? Taman onoliko koliko prvi među nama ima veze sa Čarlijem Kirkom, dakle manje od nimalo.
Pobuna u Srbiji i odmazda režima nisu sukobi „neistomišljenika“. Jer, preduslov neistomišljeništva je da se na obe strane kako-tako, barem na rudimentarnom nivou – misli. I da se spor vodi oko nekog stava.

Naš spor je pak oko zdravog razuma i golog opstanka. Oko toga treba li jedna partija da usisa celu državu, pohara svaki tender i nahuška policiju da bije narod.

Mnogi ljudi više ne pristaju na ovo na vlasti i već na organskom nivou poimaju šta je ovo, bez nekih definicija i mišljenja. Ne misle nego kožom osećaju da ovo ugrožava opstanak svega.

Kažem, propaganda i repriza. Pa i ovi poslednji pasusi su u velikoj meri reciklirani. I tako krčag ide na vodu dok se ne razbije. I RTS će valjda jednom prestati da reprizira iste serije.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.