S(a)vršeni Srbi

Pitanje nije nazadno, naprotiv, za budućnost je ključno da se već jednom razjasni kakav je to dođavola dobar Srbin, pa da konačno i nas, Srbe, imamo kako da premerimo.

Haotični kovitlac zbivanja u nas takav je da je najlakše ubaciti još jedno zbivanje, pa ako se zavrti, super. Ako ne, biće drugih zanimacija za narod. Hoću reći, u idiotarijama koje se serviraju javnosti možda ima nekog sistema.

Možda nije jeo bunike onaj kome je palo na pamet da u Nišu osnuje, pazi sad, Fakultet za srpske studije. Grad predložio, ministar prosvete Dejan Vuk Stanković prihvatio i počela je procedura! Ministar je kanda rešio da veličinu svog dela izravna sa veličinom svoje ambicije.

A gde ćeš većeg dela od plasmana srpske ideje na nivo fakultetske diplome i, zašto tu stati, možda i doktorskih studija!

Do sada smo srbovali bez diplomiranih Srba, dobovali po nedrima dok nisu poplavela, a što rezultati nisu bogzna kakvi danak je manjku teoretske potkovanosti i sigurno će nam bolje krenuti kad stignu prve generacije svršenih Srba!

Doduše, nisu planirane sasvim nove studije nego samoproglašena nezavisnost departmana za srbistiku, istoriju i ruski jezik i književnost od niškog Filozofskog fakulteta. Naši neprijatelji bi rekli da to liči na naše istorijsko srbovanje – staviš pinklu na đuntu, oblepiš selotejpom i proglasiš za srpsko!

Zašto bi „srpske studije“ podrazumevale ruski jezik, a ne recimo francuski? Zluradi bi rekli da naše ideje srpstva podrazumevaju da se Rusija voli više od Srbije, ali možda ministar bude kontrirao da je to kako bi se do dna razumeli Puškin, Tolstoj i Dostojevski koji su, poznato je, u metarskim kompletima prisutni u svakoj pravoj srpskoj kući.

Ideje za srpske studije same se ređaju. Mogla bi se dodati katedra za istragu ustaša i šiptara, docent Nebojša Bakarec. Eliminacioni predmet – pravilno obožavanje predsednika i nega kulta ličnosti. Istorija da se preimenuje u umetnost revizije – kako smo mi uvek bili u pravu. U slušaonici „Srećko Šojić“ da se izučava partijsko zapošljavanje. Izborni predmet – nameštanje tendera i punjenje crne partijske kase, predavač Siniša Mali.

Na polovini kolumne, red je da se stvar uozbilji. Nacionalizam je bio ozbiljna igra devedesetih, u formativnim godinama prvog među nama, a i današnje Srbije. Padale su glave. U ime srpske stvari – i hrvatske, muslimanske ili albanske – klalo se, palilo i seirilo. Smrtno ozbiljna igra.

Prejak da umre kad su utihnuli ratovi, srpski nacionalizam je postajao više guslanje, parola, propaganda. Ako mu je značenje devedesetih bilo nakaradno, posle toga se od značenja praznio i ostao još obavezni niz „stavova“ koji ni na šta ne obavezuju – Kosovo je Srbija, u Srebrenici nije bio genocid, prokleti Zapad i tako dalje.

Pa sve to spušteno na nivo baljezganja koje ne traži ni kafansko predznanje. Ukupno, biti „dobar Srbin“ izašlo je na desničarski virtue signaling, prazni označitelj što služi da se neki drugi žigošu kao nedovoljno dobri Srbi ili, što da ne, ustaše i šiptari.

Što je režim prvog među nama više urnisao Srbiju, što je više ispred države gurao partiju, to je jače guslao o srpstvu, sve dok nije ostala vrišteća karikatura. Recimo, redikulno skandiranje „Aco, Srbine“ – što je više srpske državnosti na Kosovu ustupao, to se glasnije skandiralo.

Zakleti građanisti, mondeni ili komunisti su pak ostali na podešavanjima iz devedesetih, ponavljajući ondašnje parole protiv nacionalizma. Neke je zato zateklo i silno pogodilo što današnja omladina u pobuni ističe srpsku zastavu i ima, najšire rečeno, patriotske stavove.

Zato i kažem, za budućnost je ključno da se već jednom razjasni kakav je to dođavola dobar Srbin, pa da konačno i nas, Srbe, imamo kako da premerimo. Ovi protesti su zgodna šansa, a danima kad sam u optimističnom štimungu čak bih rekao da stvar ide u dobrom pravcu.

Naime, u deklarativno i ispražnjeno srbovanje ubrizgava se štošta od univerzalnih vrednosti – pravda, solidarnost, poštenje. Pod srpskom zastavom se traži da radi pravna država, da se okonča zavlačenje srpske ruke u srpski džep. Pod srpskom zastavom stoje studenti iz Novog Pazara. Umesto da, kao vlastima, služi da isključi druge i detektuje srpske neprijatelje, u protestu zastava, ideja države i slovo Ustava zbilja sabiraju.

Proces je to, i biće proklizavanja, naravno. Javiće se tu i tamo guslanje o Obiliću i Lazaru, sudari proruskih i proevropskih sentimenata, pre svega spremnost naše čaršije da se zavadi oko sitnica. Ali, možda je pravac ukupno dobar.

Možda moja generacija doživi da biti srpski patriota znači, recimo, ne oteti pare na tenderu i ne slati pandure da brutalno mlate sugrađane koji drugačije misle. Možda, ko zna, čak dobar Srbin bude morao da bude dobar demokrata, zagovornik podele vlasti, jednakosti pred zakonom.

Ako tako bude, diploma svršenog Srbina iz Niša ionako neće vredeti ništa – na druge načine se ovo uči.