Sive oči, debeli psi

Prošli zločini imaju neprežaljene žrtve i dželate bez pokajanja. Pitanja što uzalud vape za odgovorima. Groblja u zemlji, jendeke u društvima, koji, ako je sreće, polako počinju da se zatrpavaju. U boljim slučajevima, prošli zločini imaju jednu dobru stranu – služe kao opomena, nauk da ne dođu zločini budući.

Zločini koji upravo traju jednako imaju žrtve i dželate. Groblja čekaju da se napune, pitanja bez odgovora će tek da se postave. Uz zločine koji se dešavaju ide agonija.

Svaki zločin koji se dešava gori je od svakog koji se već desio samo zato što bi mogao da prestane, ali ne prestaje. Njegove žrtve nisu konačne, dok ovo čitate biće ih još. Sutra još. Prekosutra još. Agonija.

Recimo, Sana al Laham je već umrla. Kažu da nije sklopila oči, naprotiv, bile su iskolačene i sive, prevelike za izgladnelo telašce. Kad je Sana umrla u Gazi imala je godinu i četiri meseca. I manje od dva kilograma, javio je Špigel.
Majka ima još tri ćerke, sve mlađe od osam godina. Gladne i mršave. U šatoru na peščanim dinama jer je sve sravnjeno sa zemljom. Majka, u četvrtom mesecu trudnoće, i ona izgladnela i slaba, sada gleda da joj još neka ćerka ne umre.
Moglo bi da prestane, ali ne prestaje. Agonija.

Mi smo u prvom redu kućnog kina. Blesavo doba. Zločin se inače zamišlja kao nešto mračno, kao film noir, mistično sa puno senki.

Ali, sada nema jama gde se plitko zakopavaju tela preklanih vratova. Nema bagera da premeste kosti i zataškaju zločin. Nema zidina iza kojih ljude odlaze na „tuširanje“ da se nikad ne vrate. Nema podzemnih tamnica da utišaju krike.
Zločin pratimo uživo na milionima snimaka. Evo ga u vestima, evo ga na TikToku. Hamas šenlučeći razvlači mrtve Jevreje. Izraelski vojnici se smeju posle ubijanja. Gradovi u pepelu. Mršava tela. Grabež za ono malo riže i brašna, rafal po masi. Sirotinjske bolnice. Smrt i trulež. Agonija.

To svi znaju. Visoki zvaničnik UN ispričao je da su u Gazi ljudi mršavi, a psi debeli. Iščašenost sveta je u tome što uopšte ne moram da napišem zašto su psi debeli – svi znate.

Sa celim svetom u publici, i zločinci su se ulenjili. Izgovori su im tek reda radi. Izraelski premijer koji bi, da je sreće, odavno robijao, samo kaže – lažete. Nema gladi, nema zločina. Montirate snimke. Uostalom, mi se samo branimo, a vi ste svi antisemiti.

Uvek mi je bila jasna logika utvrde sa kojom Izraelci (moraju da) žive. Nikad mi nije bilo jasno kad za sebe reklamiraju pravo da čine zločin zbog zločina čije su žrtve bili. Mnogi Jevreji ne pristaju na to – oni i danas protestuju protiv svoje vlasti.

Ali, šta sve to vredi, protest i zgražavanje, pritisak i diplomatija, kad u kućnom kinu lepo vidimo da se smrt nastavlja. Kad je Sana umrla sa godinu i četiri meseca i manje od dva kilograma. Kad će možda umreti i sestre. Kad majka kaže: „Ceo svet gleda kako umiremo polako i tiho. Šta više da kažemo? Sve smo rekli i ništa se nije promenilo.“
Kamioni sa humanitarnom pomoći sada konačno ulaze. Dok ovo pišem, Izrael sprovodi „taktičke prekide vatre“, tu i tamo, katkad. Pauza u zločinu, valjda kao ustupak zbog svetskog gunđanja.

Državno rukovodstvo Srbije i u ovom ratu je videlo šansu da demonstrira besramnost. Prvi među nama se izraelskim novinama bio pohvalio da on „jedini u Evropi“ prodaje municiju Izraelu. Bilo bi lepo da propustimo neki svetski udes, ako već nismo na pravoj strani.

A koja je prava strana? Veliki Izrael ili Palestina od reke do mora? Ima li nešto između?

Nekako mislim da je jedina prava strana – Sanina strana. I njenih sestara. Koje su rod najrođeniji onim Izraelcima čije su sinove i kćeri pogubili zločinci iz Hamasa. Strana nevinih ljudi. Kako to samo naivno zvuči, kao da se podrazumeva.

A opet, da se podrazumeva, ne bismo svakog dana u kućnom bioskopu gledali zločin. Ne bi psi bili debeli, a ljudi mršavi, ne bi majka strahovala za još troje dece i četvrto u utrobi.

Jednog dana će ovo možda dobiti ime. Neki kažu – genocid. To je omiljena moralna toljaga. Uzrečica. Kao, ako nije baš genocid, onda nije ni strašno.

Pravo da vam kažem, baš me briga da li će, nakon rasprave dobro plaćenih i podgojenih tužilaca i advokata, neke jednako dobro plaćene sudije zločin krstiti ovako ili onako. Ili ga neće osuditi nikako, i toga je istorija puna.

Ionako ne postoji pravo ime da opiše oči male Sane, iskolačene i sive, prevelike za izgladnelo telašce. Nikad nije ni postojalo takvo ime niti će.

I ove reči, i ova kolumna, ništa ne vrede, baš ništa. Večeras je iduća epizoda zločina, sutra ko zna. To je sapunica, kraj još nije napisan, nastavci nisu isključeni.

Jedino bi se brojalo ako padne poslednji kadar, abšpan. Da agonija zločina prestane. Da se groblja napune, da se postave pitanja bez odgovora. I da zločin prošli služi kao opomena, kao nauk da se ne dogode zločini budući.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.