Vujadin kao ogledalo

U najboljem slučaju po publiku, to je evolucija potrebe za glasinama koje su u zajednicama prvih ljudi mogle biti korisne. Babe kroz niske pendžere gledaju ko prolazi sokakom, a mi imamo Instagram i Tviter.

U najgorem slučaju, ispiranje usta „poznatima“ je traganje za kamenovanjem – čekamo ko će da zglajzne, od koga smo mi tobože bolji, pa da hitnemo koju kamenicu na prokazanog.

Vujadin Savić, nekada osrednji fudbaler, ovih je dana posrnuo. To jest, nije on tek sad posrnuo, nego je pukla fasada. Pošto je on takav kakav je, i pošto smo mi takvi kakvi smo, Savić je ostao, da prostite, gologuz u koprivama.
Uhapšena je mlada transrodna osoba jer je navodno ucenjivala Savića tzv. „privatnim snimcima“, a dalje se pušta mašti na volju.

Od tada se mišljenje o Vujadinu može naći svuda, od društvenih mreža do pijace. Stvar je od javnog interesovanja premda nije od javnog interesa već vrlo privatna. Ali, slučaj je hteo da Vujadin, „dobar Srbin“ – što, pisao sam o tome prošle sedmice, ne znači ništa i ne obavezuje nimalo – izgubi namah i fasadu i zavese na prozorima kao da je dekadentni Holanđanin, a mi, šta ćemo, gledamo kad nam se nudi.

Tome je tako, kažem, jer smo takvi kakvi smo, jer volimo da gvirnemo, da bacimo kamen, ali i jer je Vujadin takav kakav je, žrtva sopstvene fasade.

Najpre slike „porodičnog“ čoveka, a što znači i manje nego biti „dobar Srbin“. Biti „porodičan“ kod nas znači biti u braku (sa ženom) i imati barem jedno dete i ništa više od toga. „Porodični“ čovek valja da bude i „dobar Srbin“, da mrzi „pedere“, „šiptare“ i „ustaše“, i alal vera ako istetovira lik svoje supruge na sisi.

Bizarluk sa „poznatima“ u tome je što se njihovo mišljenje na svaku temu kolportira što vodi dodatnoj idiotizaciji javnog prostora. Počujmo šta o istoriji smatra donekle talentovani glumac! Udubimo se u mišljenje pevaljke sa jednim letnjim hitom o tome da li je Zemlja loptasta kao što jeste, ili pak ravna kao što nije! Čujmo šta o homoseksualnosti misli ovaj čovek koji poznat je po tome što je svojevremeno osrednje šutirao loptu!

Vujadin nije kriv što mediji jure klikove i što smo mi voajeri. Nije kriv ni što je predodređen da bude „poznat“ jer je u braku sa glumicom, oboje lepi kao lutke, mnogo dece, i da su bili talentovaniji za svoja zanimanja možda bi, ko zna, dobacili do popularnosti Bobe i Brene.

Vujadin možda ubeđenost u sopstvenu fasadu nije mogao da izbegne kao sin velikog fudbalera i još većeg duduka čiji vrhunac smatranja su izjave da su mnogi u Srbiji navijali za Hrvatsku iz „snobovštine, neke evropejske, pederske i iz autošovinizma“ te da albanski fudbaleri „mlataraju skraćenim prstima koji služe samo za prodaju semenki“ što je biologizam na kakav bi Adolf Ajhman bio ponosan.

Pucanje fasade zato ima zabavne elemente i nije čudo što je predmet javnog interesovanja iako tu nema javnog interesa. Privatno pao, neka se privatno pravda i izvinjava kome treba i ako treba, neka mu otac privatno udari u zidine kognitivnih disonanci, a nas to ne treba da se tiče i šlus.

Osim što nije šlus. Jer slučaj Vujadinove špage između sebe i fasade o sebi dođe kao ogledalo za društvo. To zrcalo otkriva da smo licemerni i daleko od principa, nimalo bolji od onih kojima ispiramo usta. A to, mi u ogledalu, očito je stvar od slabog javnog interesovanja premda je od vrhunskog javnog interesa.

Prvo, tabloidno medijsko đubre, koje bistri tuđe živote kad je to oportuno te u realnom vremenu objavljuje pandurske informacije o studentima i kritičarima vlasti, sada se neobično ućutalo i postalo fino. Kao ono kad nam se predsednik razveo pa oženio maltene u istom danu – a o tome nije bilo ni slovca.

A on, taj sramota-predsednik, sad se vajka kako je curenje snimaka iz policije uništilo život jednom građaninu. On koji je u živom programu pokazivao ljude samlevene u ćevape za koje su se najmiliji još nadali da su živi!

Drugo, klub koji se smatra „stubom srpstva“ naprosto je izbrisao Vujadina – najurio ga sa posla, obrisao sa sajta, kenselovao začas. Dok je fasadu kako-tako držao i dok se ta fasada podudarala sa klupskom – srpstvo, porodične vrednosti, smrt „pederima“ i „šiptarima“ – sve je bilo u redu. Kad je „pukla bruka“, čovek je uklonjen iz miljea koji inače voli da kuka na kulturu poništavanja.

Treće, naša čaršija, koja sebi tepa da je moralno superiorna u odnosu na ovu vladajuću čaršiju, odala se seirenju. Naslađivanje jednim posrnućem nauštrb principa, a sutra ćemo opet kukati jer su privatni odnosi nekog našeg osvanuli u tabloidima i jer se njima ispiraju usta.

Vujadin takav kakav je možda nas više neće zamarati smatranjima o svetu ili mu možda niko više neće poturiti mikrofon. A mi ovakvi kakvi smo ostajemo nama jer bolje za sada nismo zaslužili.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.