Predsednik, ipak, laže!

I šta sada da radi normalan čovek nego da se krsti i levom i desnom rukom. Pomenutom predsedniku toliko toga ne polazi za rukom da su mu još jedino ostale laži. Nije da se tokom ovih 13 godina vlasti nije najviše oslanjao na njih, ali sada nema ništa drugo što bi mu pripomoglo u održavanju lažne stvarnosti. Uostalom,  zar stvarno neko veruje da on ne bi raspisao izbore i svima zapušio usta da ima polovinu narodne podrške.

Čak i kada analiziramo brojeve koje je on unapred saopštio, vidimo da situacija nije uopšte sjajna po njega, a na sreću svih nas.

Elem, direktorat policije na sebe je preuzeo nezahvalnu ulogu saopštavanja predsednikovih želja, svake subote ili nedelje, kada je reč o zamišljenom broju prisutnih ljudi na skupovima koje predsednik Srbije čak i ne „organizuje“. Pre dve nedelje, 13. septembra, taj neki nepoznati „Centar za isisavanje državnih para“, a u korist SNS, organizovao je skupove protiv blokada na 125 lokacija u Srbiji i na kojima je bilo, kako je policija saopštila 144.000 građana. U proseku je to bilo 1.152 čoveka po lokaciji. U nedelju su protesti organizovani u 167 mesta sa ukupno 157.000 ljudi, odnosno 940 pristalica SNS-a po mestu. Prevedeno u procente, to je oko 20 odsto manje ljudi nego 13. septembra.

Kako i zašto? Kada neko stalno organizuje akcije poput SNS-a, koje predstavljaju jezivu kombinaciju dobrovoljnog i prinudnog prisustva, jasno je da se troše resursi. Ti resursi su naprednjacima sve manje dostupni, jer se sve više troši.
Drugo i važnije, jeste činjenica da su se ljudi malo oslobodili straha, te mnogi ne pristaju na prodaju. O tome govori i sve veći broj otkaza u državnoj službi koje dobijaju neposlušni. Desetomesečni protesti, pre svega studenata i ostale omladine, doveli su do toga da se u narodu sve slobodnije priča o mafijaško-kriminalnom režimu i njegovoj potrebi da po svaku cenu opstane na vlasti.

Danas je sramota biti naprednjak i podržavati tu bandu. Lako je biti Ana Brnabić i Miloš Vučević. Oni uživaju sve privilegije koje neki pojedinac u nekom društvu može da ima, ali ako ovu priču spustimo na niži nivo, rezultat je bitno drugačiji. Mnogi lokalni naprednjaci prolaze ulicama svojim gradova sa spuštenim pogledom. Iz bašta im se sve slobodnije dobacuje. Mnogi ni ne izlaze, a još veći broj njih ima problem sa potomcima koji su sastavni deo protesta protiv ove vlasti.

Voleo bih da nam ti faktori, stratedžici i ipsosi objasne kako je moguće posle svega navedenog da predsednik Srbije ima i dalje toliku podršku. Caka verovatno leži u tome da je istraživanje zasnovano na pitanjima koji ne podrazumevaju novu i najveću političku snagu u Srbiji – studente, nego ako se neko seti da pomene „studentsku listu“ seti se.

Druga mogućnost je da svi oni koji rade ta istraživanja za predsednika Srbije znaju sa kime imaju posla i da ne bi prošli po onoj narodnoj u kojoj uvek nadrlja donosilac loših vesti, saopštavaju frizirane rezultate. Kada se jednom bude susreo sa stvarnošću, verovatno će ih i sam pitati – zašto ste me lagali ili zašto ste mi dozvolili da vas sve lažem?

Sve ovo što se događa ne govori samo da SNS više nema podršku kakvu je ranije imala oslanjajući se kao stranka na predsednika države, ali i da nema snage za velike poduhvate. Nema se ni sredstava, ni volje. On je, nažalost, i dalje na vlasti, ali pre svega zbog nas koji nikako da se rešimo i da stavimo tačku na celu priču. Ne stavljamo je, jer se i dalje nadamo da je možemo završiti na izborima, mada je teško da zamislimo da se iz ove naše svakodnevice prebacimo u iole normalnu predizbornu kampanju.

I na kraju, eto prošao je i septembar, a u Novi Sad ponovo nije došao. Zar neko stvarno može da veruje istraživanjima javnog mnjenja po kojima predsednik ima polovinu naroda na svojoj strani, a ne sme da se pojavi u Novom Sadu, I ne samo tu, nego i u Čačku, Užicu, Novom Pazaru… Biće da, ipak, laže!

#izVucicemose

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.