Beograde, Beograde

Čovek je, verujem, na onaj svet otišao sa takvim ubeđenjem.

Sad, više decenija kasnije sa čežnjom čitam njegove lepe reči. Sa takvom se čežnjom sećam i svog detinjstva u Beogradu. Postojale su mirne ulice (živela sam u jednoj takvoj), znalo se gde koji trolejbus staje i gde vozi, a gužva je bila retka pojava. Grad je godinama ličio na sebe.

Dakle, stojim juče na autobuskoj stanici na kojoj se ne zna ni koji autobusi staju, ni da li tramvaji rade, ni šta im znače one L oznake jer odredište ne piše. LJudi se gurkaju, pitamo jedni druge da li su pomerali stanice, da li uopšte prevoz radi i šta se zaboga dešava. Da nije od kružnih tokova, pita neko. Sumnjam, odgovaramo uglas. Da nije došao neki zvaničnik, nekoliko njih se setilo. Vrtimo glavama i uzimamo telefone da proverimo vesti.

Ja gledam na hirovito čudo tehnike, tablu sa brojevima autobusa/tramvaja i još nekim brojkama koje se menjaju u obrnutom smeru, umesto da se spuštaju oni te rastu, te se mešaju. Oko nas tutnje autobusi koji nikad tuda nisu jezdili. U njima su srećnici koji su krenuli svojim kućama i koji će na odredište verovatno stići. Neki su pošli peške, oni odmorniji i mlađi.

Sve nas je više i sve smo zbunjeniji. Nemanjićko plava 27ica nikako ne dolazi, crvena 26ica poslednji put je, prema svedočenjima očevidaca, prošla i-ha-ha otkada. Pojavljuje se skraćeni autobus lepe plave nijanse i odvozi nasmejane kolege čekače u Mirijevo. Mi se obradujemo, takođe, jer je pojavljivanje gradskog prevoza donelo nadu: i mi ostali dočekaćemo da se popnemo na točkove.

Da skratim priču baš kao što sam skratila i čekanje, podigla sam ruku pred belim vozilom sa oznakom taksi firme i sela u klimatizovan udoban auto. Mileli smo duž ulice Dvadeset sedmog marta, ali mic po mic stigla sam kući.

Mogu da zaključim, iz najneposrednijeg iskustva: ko se jutros probudio u Beogradu, nije baš imao sreće i može smatrati da ništa nije postigao u životu ako je na posao i sa posla morao da se vozi javnim prevozom.