Glas tišine

Ako me iza vrata sačeka tišina, znam da bi trebalo da završim šta imam i zbrišem.

Tišina upozorava.

U kolektivu tišina uglavnom znači da stvari ne stoje dobro.

Ljudi se boje ili su ljuti.

Firma gde se ne čuje žamor zaposlenih, gde nema susreta, tihog ćaskanja i domunđavanja (ili glasnog), gde se ne čuje smeh bar u nekom ćošku, gde zaposleni hodaju trudeći se da ostanu nečujni, da prosto levitiraju iznad podne obloge, bila ona laminat ili kamen, tu je Šef strah i trepet.

To nije mesto na kom volim da ostanem.

Tišina na ulici podseća me na dva grozna perioda: na bombardovanje i na prve nalete Kovida.

Tokom bombardovanja, ljudi su ćutke hodali ulicama, kao da su strepeli od toga da će ih bombe naći ako progovore.

Bilo je nečeg magijskog u tome, u tom zazoru od glasa.

Isto je bilo tokom 2020.

Uvučeni u šalove, pod maskama, u strahu od kontakta, od razgovora, ljudi su prigrlili tišinu.

Čulo se šuštanje prirode koju nije bilo briga za nas, čule su se i ptice koje su počele da osvajaju prostor i da menjaju odnos moći.

One su napadale prolaznike i otimale im hranu.

Tako su ljudi postajali još tiši, ni žvakanje se nije čulo.

Posebno su u tišini koja je podizala jezu učestvovala bezumna rešenja da penzioneri u prodavnice idu pre zore a da se nakon toga zatvore i ne promaljaju nos napolje.

Oni su stajali u redovima izolovani i tihi.

Kada i u porodici vlada tišina, kad se ne čuje čangrljanje po kuhinji, razgovor ukućana, pevušenje ili tapkanje psećih šapa po parketu, to upozorava: na snazi je policijski čas koji uspostavlja diktator.

Neretko se tu smenjuju periodi bez glasa i periodi preteće, nasilne buke.

Nekad i gore od toga.

Tišina je lepa kad je umerena, kad je obogaćena tihim zvucima, taman oni bili i zvonjava mobilnog telefona gde mu mesto nije.

Žamor koji čujem na ulici predstavlja život grada.

Kad se spusti regler i zavlada muk, zasvetli crvena lampica: oprez!

Bilo gde, u organizacijama, u porodicama, salama, holovima, autobusima.

Da budem precizna, ne dranje, vika, urlanje, već samo zvuci normalnog života, ne cenzurisani, ne ugušeni strahom.

Ušla sam skoro u firmu u kojoj su i zidovima stavili povez na usta, gde su zaposleni gledali pred sobom u pod i trudili se da ne dišu kako ne bi slomili svirepu tišinu.

Pobegla sam brže-bolje u život.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.