Lapot

Ljudi nemoćnih i zavisnih od brige drugih (očigledno nezainteresovanih i korumpiranih).

Za mene, vest je užasna preko mere koju mogu mentalno i emotivno da obradim.

U temi „domovi za stare“, što je već samo po sebi diskrimincija u nazivu (može li se očekivati šta bolje u realizaciji), nalazim, naravno, više elementa za razradu, ipak ono što mi posebno ne izlazi iz glave je pitanje u kom to tačno trenutku postajemo toliko nevažni kao roditelji, rođaci, prijatelji i uopšte ljudi/živa bića da se prema nama počnu odnositi kao prema natrulom objektu…

Da li onda kad počnemo sporije da se krećemo?

Ili onda kad više ne možemo da se setimo koji je dan u nedelji?

Ili kad počnu da nas bole leđa pa ne možemo da trčimo za unucima, praunucima ili kućnim ljubimcima?

Da li kad nas savlada urinarna inkontinencija?

Kad počnemo da tražimo brigu koju smo davali svom potomstvu koje sada nema vremena za nas jer ga “sustiže život”?

Kad nas savladaju bolesti pa počnemo da idemo na živce ukućanima i oni počnu da zbijaju viceve na naš račun, a onda ti vicevi prestanu da budu smešni, a dete odraste pa mu treba soba pa je najlakše izbaciti nas, jer na mladima svet ostaje, a nas svet više i ne vidi, ili ne želi da nas gleda?

Nas, da nas.

Jer stariji nisu tamo neki Zemljani, neka posebna vrsta, to smo mi, to ćemo postati mi ako nas prethodno neko ne pokupi na ulici u cvetu mladosti ili koju godinu nakon nje…

Od detinjstva pamtim filmove i priče o lapotu i baš od detinjstva ne mogu da razumem da je bilo regularno i prihvatljivo ubiti roditelja, zaboga, maljem ili sličnim predmetom.

Pritom, uz onu poznatu rečenicu koja spira krv sa ruku deteta-ubice.

Koliko zverstva leži u ljudima!

I, rekao bi čovek, napredovali smo, znamo više, možemo bolje…

Ali, ne, onaj važan deo nas koji bi trebalo da raste zajedno sa udobnošću što donose izumi ovog doba, on ostaje svirep, lišen saosećanja za nemoćne.

Da li je dom imao licencu ili je nije imao, da li je bio blokiran račun… to nije toliko bitno, to su samo formalne zavrzlame koje nas odvlače od srži problema: ljudi koji su bili funkcionalni a sad im je potrebna pomoć, briga, podrška još uvek su ljudi iako zaboravljaju, žale se na bolove i ne mogu sami da se staraju o sebi.

Zločin je prema njima se ophoditi kao da su neželjeni i suvišni.

Da li je razumno od države očekivati da se pozabavi pitanjem statusa starijih osoba?

Naravno, kao što bi trebalo da se bavi problemima osoba sa invaliditetom i drugih ranjivih grupa.

Hoće li se to desiti?

Neće.

Oni broje mrtve i pišu zakone.