Nema tačnog odgovora

Da li bi trebalo učestvovati u zasedanjima Skupštine i davati legitimitet beskonačnim razgovorima u „hramu demokratije“ koji je s vremena na vreme vašar, ring ili igraonica nasumično sklapanih rečenica?

Prihvatljivi su argumenti i onih koji se drže dalje od Ilkićeve lepotice, kao i onih koji više vole da sede na udobnijim klupama (pre foteljama – u bukvalnom i prenesenom značenju).

Skoro na isti način, nemoguće je dati pravi odgovor na pitanje učestvovati ili ne učestvovati na predstojećem Sajmu knjiga.

Ponovo argumenti za i protiv „piju vodu“.

Sajam se svakako ofucao u poslednjim godinama.

Ostao nam je datum u kalendaru (kod nas ljubitelja knjiga srednjih godina) i možda mesto susreta sa ljudima koje viđamo na FEST-u ili BITEF-u (tačnije, koje smo viđali).

Melanholični podsetnik na neka lepša vremena kad smo bili mlađi i više verovali u budućnost kulture.

Događaji prate događaje i ključni momenti i preokreti dešavaju se polako.

Početke promene ne primetimo.

Primetimo onaj trenutak kad iglica na časovniku koji je odbrojao sekunde sklizne u naredni sat ili minut.

Ne znam kada je počelo, ali moj je prvi šok bio kad je nestao Nolit.

Još uvek gledam sa uvažavanjem na knjige u belom elegantnom omotu sa nenametljivim plavim naslovima i imenima autora na rikni.

Nestali su Bigz, Prosveta.

Upitna je budućnost Kolarčeve zadužbine i svega što je ona nosila sa sobom (što, srećom, još uvek čuva, ali dokle?).

Malo pomalo krunila se planina srpske kulture.

Da, planina.

Za sve one koji bi se nasmejali ovome, moram da kažem, nekad je srpska kultura nudila obilje sadržaja.

Sad je namučena, izigrana, umorna.

Stavljena je na optuženičku klupu i unakrsno je šibaju i tužilac i odbrana, i poneko iz publike.

Da, tu je i famozni LLM.

U skoroj budućnosti on će vam nuditi „šortseve“ iz predstava, skraćena izdanja knjiga preformulisana, pri tome tako da se lakše razumeju, sintakse sređene tako da bude bliža govornom jeziku ili slengu (u audio verziji, ili pisanoj ili u obliku podkasta).

Naravno, ovome je potrebno dodati i Narodno pozorište.

Kada se predstave budu vratile na scenu, da li će glumci igrati iako će vrh uprave ostati isti, da li će publika dolaziti?

Da li tako publika učestvuje u političkom sado-mazo spektaklu ili čuva ono što je ostalo od umetnosti?

Da li će posetioci doći na štandove izlagača kojima ne smetaju ni termin ni zakup?

Zdušno podržavam izdavačke kuće koje neće svoje knjige postaviti pod veliku kupolu kojoj brojimo dane.

Ipak, pitam se da li je moglo drugačije.

Ali, pitam se i da li bi drugačije značilo da pristajemo na laž koja postoji samo da nas ostavi u udobnosti sećanja na lepše dane.

Dakle, nema pravog odgovora.

Nažalost, ljudska priroda ne radi za nas.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.