Foto: Miroslav DragojevićIma tih filmova koje počnete da gledate sa silnim očekivanjem, pa vam posle desetak minuta postane neudobna fotelja, pa vas zaboli vrat, pa vam utrnu noge, pa odete po keks, pa po sok, pa po vodu.
Onda zaustavite i nastavite da gledate na parče.
Iako je fotografija odlična, i dobri su glumci, i lepa je kuća i druga kuća je lepa…
Ali nije u pitanju umetničko ostvarenje, već pitanja koja pred vas izbacuje i perspektiva “običnog čoveka” s kojom vas suočava.
Besprizorno istinito.
Glavni junak Man-su gubi posao što u njemu pravi neverovatan lom.
To nije samo izgubljeno radno mesto pa posledično i za neko vreme izgubljen mesečni dohodak, to je potpuni krah identiteta i napuštanje svih moralnih principa.
On je uništen kao muškarac i “glava porodice”, provajder, novim rečnikom kazano.
Što on, razume se, nije u stanju da podnese.
Međutim, čak ni u tome nije keč.
Pravi problem je njegova opsesija.
Junak ne uzima u obzir uopšte mogućnost da posao potraži izvan svog zanimanja.
Ne, on je zapeo da bude vraćen u proizvodnju specifičnog papira i od toga ne odstupa.
Tvrdoglavo je ubeđen da mu je tamo mesto i učiniće sve da se na taj posao vrati.
Sve.
Po svaku cenu.
Tako on pravi planove kako da eliminiše konkurenciju i jednog po jednog pobije sve potencijalne rivale.
Na vrlo bizarne načine, bez moralnih preispitivanja.
Jedino što mu u izvedbi tog bizarnog nauma smeta je smrad leša ili gađenje nad krvlju.
Dakle, svoje protivnike i svoje žrtve tretira kao objekte, predmete na putu, otprilike kako je doživeo da se prema njemu ponašaju poslodavci.
On ponavlja kao mantru da nema drugog izbora, iako, naravno, izbora ima, ali ih on ne želi pa ih ni ne razmatra.
Dakle, on je sebičan ubica s ličnim opravdanjem, nezainteresovan za živote drugih ni njihova osećanja.
“Ja” koje je u centru njegovih kriminalnih akcija jedini je vodič.
I… šta se dešava?
Njegov je pakleni plan uspeo i on je dobio posao.
Svi su drugi radnici otpušteni jer mašine preuzimaju mnoge radnje, samo je on vraćen.
Njemu je to sasvim OK, udobno mu je i on u poslednjoj sceni halom punom mehanizacije prolazi srećan i uzdignute glave kao kralj i pobednik.
Oko njega su nedužni mrtvi, ali to nema veze.
Film No other choice u lice vam baca sliku koju izbegavate da vidite kada se okrećete oko sebe u sasvim uobičajenim aktivnostima, tokom sasvim običnih dana – sve je otišlo dođavola i mi smo kao ljudi potonuli.
Pomoći nam nema.
Ne samo ako se sve kako je sada nastavi, nego čak ni ako kao vrsta odlučimo da se vratimo na “pravi put” pa uvažimo čoveka kao pojedinca i člana zajednice.
Budućnost nam je mračna, a mi smo sve bezobzirniji u udovoljavanju svojim opsesijama.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
