Pred vratima Zakona

Čuvar mu kaže da ne može tog trenutka da uđe, ali da će možda moći kasnije. OK, misli čovek, zakon je važan, sačekaću. I tako je on čekao, čekao, molio, podmićivao.

Ništa.

Nije mu bilo dozvoljeno da uđe. Pošto je proveo ceo život čekajući pred tim važnim vratima, na kraju je shvatio: mogao je da pokuša sam da kroz njih prođe, a ne da strpljivo i pokorno čeka dozvolu.

Mislim da je ponovo postalo aktuelno pitanje čemu i kome služi zakon… Ili Zakon.

Evo, ja pojma nemam šta bih uradila da sam bila na mestu Kafkinog (ne)sporednog junaka. Bojim se da je odgovor poražavajući. Posle par sati nade, pa frustracije i čekanja, pozdravila bih čuvara Zakona (u sebi bih ga opsovala) i otišla svojim putem prihvatajući da se svi paragrafi odnose na nekog drugog, a da ja ipak moram da vodim svoj život jer ima još toliko toga što je uređeno nekim zakonima a ne poštuje se, to jest neki izabrani ga ne poštuju pa ja trpim posledice.

Dakle, „zakon leži u topuzu“ da se izrazim metaforično, a topuz je opasna stvarčica i svakako bi joj se trebalo kloniti s puta. Živeti život malog čoveka i trpeti jer je najvažnije da ostanemo zdravi i prisebni. E, sad… Koliko možemo da ostanemo zdravi i prisebni dok nas ugnjetavaju oni koji žongliraju zakonom i paragrafe vade iz rukava, pitanje je.

Nemam zaključak. Zakon i njegovo sprovođenje za mene ostaje enigma upakovana u administrativno odelo koje, moram da priznam, izdaleka izgleda veoma… pa ne mogu reći otmeno (jer je sintaksa često nakaradna), ali izgleda elegantno uštogljeno. Ipak, kad priđete tom gospodinu Zakonu, ostanete zbunjeni. Pa on je na sebe stavio sve što mu je pod ruku palo.

Prljavo, neopeglano, pocepano (ne onako tendenciozno, da kažem, moderno pocepano, nego poderano od raznog otimanja od strane „upotrebljivača“ koji su se okorištavali ne mareći za samu bit zakona).

Jednostavno, zgrozite se i okrenete glavu. Onda se priberete, očistite iz glave mentalne slike posredovane neugodnim prizorom i pogledate ponovo. Kad ono – Zakon je go! Ju, šta ćete sad? Da ga vodite u policiju?

Da mu date deo svoje garderobe da pokrije ono što stari zovu „sramotom“, a što nije sramota ili da pobegnete glavom bez obzira.

Eto, ni za to nemam odgovor. Imam samo podsećanje da je gorepomenuti junak umro čekajući rešenje.