Vesele, spore i dobre sedamdesete

Plastičan, retro i digitalni.

Jako me podseća na voljenu Smenu koju sam koristila i kad su se aparati rešili 35 mm filmova.

Za razliku od Smene, ovaj se mališa puni preko laptopa, mogu da mu se menjaju stilovi slikanja i lagan je kao pero.

Idem tako i fotkam, a osećam se kao da plastičnim pištoljem za vodu prskam po okolini i čekam da mi iz grma iskoče neki ljubimci koji su bili popularni tokom mog detinjstva.

Irski seteri ili tako nešto.

Ili da ulicom prođu mladići u adidas trenerkama i plavim šortsevima sa belim paspulom.

Ili da se prošeta grupa devojaka vitkih nogu u kratkim suknjama i šarenim nezgrapnim cipelama koje liče na koturne sa platformama veličine cigle standardnih dimenzija.

Fotografišem sneg i led i sve mislim da me neka nostalgija vuče ka dobu analognih beležnica trenutaka.

Ne nostalgija za detinjstvom već za tadašnjim stilom života i stanjem kolektivnog uma.

Jer, sada život trči ispred mene i nikako ne mogu da ga stignem.

Približim mu se ponekad, skoro mi je nadohvat ruke, ali onda me sustigne umor i on opet pobegne.

Pritom, kolektivno ludilo, gde je zloba zauzela tron i žezlom vitla okolo bahata i moćna, čini da ni sama ne znam da li zabušavam u trci za tim životom što izmiče.

Ako ga stignem, šta onda?

Mogu li da se pridružim toj igri toliko protivnoj igri čija pravila prihvatam?

Bilo kako bilo, novogodišnji poklon me je stavio pred pitanja koja mi se inače motaju po glavi: da li je otkačio samo svet u kome ja živim ili i onaj veliki koji ga okružuje, koji bljuje vatru i otima i samo beleži mrtve.

Kamerama, razume se.

Ne ovim plastikanerima za pokretanje nostalgije, već pravim, kamerama za odrasle koji vole da se ubijaju, vešaju, da prete i šalju dronove.

Biće da ne nedostaju samo meni vremena bez nasumično pobacanih fraza u govorima koje pišu veliki jezički modeli i koji nemaju nikakvu značajniju poentu.

Vremena u kojima multitasking nije značio virtualno prisustvo na sedam paralelnih sastanaka, nego pečenje palačinki i razgovor preko fiksnog telefona čiji gajtan jedva dolazi do šporeta pa ako želite da multitaskujete okrećući palačinke morate da se izvijete tako da protegnete sve mišićne fascije trupa i ruke koja se bavi večerom, istovremeno držeći slušalicu za uho slepljenu pritiskom ramena.

Čim se toliko imitiraju sokoćala iz veselih sedamdesetih, verujem da one nedostaju mnogima.