007, 006, 005… i kraj?

Leto na izmaku sam iskoristio i da sprovedem eksperiment „Kako pripadnica generacije alfa reaguje na filmove o Džejmsu Bondu?“

Pretpostavljao sam da će joj biti dosadni – kao što su, naravno, i meni – ali njihova fenomenološka vrednost je svevremenska i gotovo je neophodno barem se ovlašno upoznati sa valjda najdugovečnijim i najotpornijim filmskim serijalom da biste iz još jednog ugla mogli da tumačite svet koji vas okružuje.

Na kraju krajeva, kako gledati Ostina Pauersa ako pre toga niste apsorbovali izvor poštujućeg sprdanja?

Elem, izdržalo se manje od pola sata „Dr. Noa“, nakon čega smo bacali kratke poglede na „Goldfingera“, „U službi njenog kraljevskog visočanstva“ i „Živi i pusti druge da umru“, sa do sada najzanimljivijim rezultatom eksperimenta u vidu saznanja da se osobi rođenoj pre jedanaest godina Džordž Lejzenbi sviđa više od Šona Konerija i Rodžera Mura (mada, nije da nije šmeker).

No, bilo je i posrednih posledica poduhvata.

Prirodno, ovih dana sam vodio telefonski razgovor na temu stresnog razvoja događaja za egzistenciju redakcija koje su do sada bile slobodne od režimskog zlostavljačkog stiska, te skandaloznog načina na koji se predstavnici vlasnika medija ophode prema poverenom im poslu.

U jednom trenutku sam izgovorio i da me ti službenici korporacija podsećaju na aktere scena iz filmova o Džejmsu Bondu u kojima glavni negativac okuplja poslovne muškarce u odelima (i poneku poslovnu ženu u „šanel“ kostimu) u nameri da proširi svoju imperiju.

Nađe se obično na tim sastancima moćnih kapitalističkih šrafova i poneki glas protesta – bajke su to – koji glavni zlikovac utiša fizičkim eliminisanjem, ili klica sumnje koja biva umirena dodatnim ekonomskim podsticajem.

Uglavnom, ipak, imamo posla sa sasvim amoralnim i polakomljenim grupama ljudi, nevidljivim vlasnicima sveta koji će ostati nekažnjeni – ili će, eventualno, zbog pogrešnog ulaganja na kratko ostati bez korporativnog uposlenja, dok ne nađu novo – nakon što šarmantni agent 007 dođe glave vrhovnom i upečatljivom gadu.

Do tada, u jedinoj sceni koju dobijaju, radi se o grupi bezličnika koje mrzimo, sa etičke tačke ih izjednačavajući sa zlikovčevim naučnicima, dramski toliko nebitnim da ne dobijaju ni kadar umiranja već se njihovi bedni životi završavaju nevidljivo, u totalu završne eksplozije.

Kako god, barem prestaju da postoje i opoganjuju čovečanstvo, dok CEO-ovi nastavljaju svoje delatnosti i nakon Bondove završne (i obično seksualne) verbalne dvosmislenosti.

Sasvim operisani od kulture – zaista, o čemu li relaksirano razgovaraju direktor Telekoma i njegov korporativni prijatelj dok ručaju u tom njihovom klubu? – vlasnici moći, pa samim tim i ljudskih sudbina, stupaju dalje, prateći modifikovanu verziju Hamletove dileme: „Podmititi, ili biti podmićen, pitanje je sad?“

Sve to nam je, svakako, kristalno jasno, i bilo mi je onomad jako drago kada sam saznao da nisam bio jedini honorarni saradnik NIN-a koji je ponudio da neko vreme piše pro bono ukoliko redakcija odluči da samostalno pokrene novi nedeljnik.

Nažalost, početni kapital se ne pronalazi tako što se nekoliko društveno odgovornih posvećenika ponudi da radi za princip, čime tvorci medija bivaju upućeni na nesigurne korporativne adrese.

Ali, hajdemo još malo o Bondu, tj. jednom periodu iz produkcione istorije serijala koji je prilično povezan sa demaskiranjem vlasničkih odluka i modela ponašanja…

Naime, producent Heri Salcman, sa Albertom Brokolijem suvlasnik prava na lik i delo agenta 007, tokom sedamdesetih je upao u niz rizičnih poslovnih inicijativa.

Pod pretnjom bankrotstva, svojih 50% je prodao američkom filmskom proizvođaču Junajted Artists koji je potom za ko zna koliki novac reaktivirao Šona Konerija i finansirao nezvanični Bond film, metafilmski nazvan „Nikad ne reci nikad“ (jer je Šon Koneri nepažljivo izjavljivao da nikada više to neće raditi).

Sad, Salcmanovih 50% nisu bili apstraktni, već su uključivali isključivo pravo na korišćenje tajne organizacije SPEKTRA i lika njenog opakog vođe Blofelda.

Bivši Salcmanov poslovni partner Albert Brokoli svoj prvi Bond film nakon deobe vlasništva „Samo za tvoje oči“ počinje sekvencom u kojoj agenta 007 pokušava da teatralno okonča kreatura u invalidskim kolicima, sa belom persijskom mačkom u krilu.

Lice nakaze je sakriveno, ali glas i ponašanje ukazuju da se radi o zloglasnom Blofeldu kojeg će Bond do kraja sekvence nataći na helikopter i nakon desetak sekundi ponižavanja baciti u džinovski dimnjak.

Jadan je to bio kraj za najopasnijeg čoveka za sudbinu planete, kojim je producent filma poručio publici i konkurenciji da se može bez problema nastaviti i bez njega.

Čak je i Ernst Stavro Blofeld tragikomično pao kao žrtva vlasnika kapitala, usput očajnički pokušavajući da korumpira Bonda nudeći mu „delikatesnu radnju od nerđajućeg čelika“ (što ima svoj koren u istoriji čikaške mafije, ali u ovom kontekstu zvuči namerno poremećeno).

Junak Rodžera Mura ostaje imun, jer se radi o etički nepokolebljivom državnom službeniku koji svoje vreme provodi tako što puši, pije, obljubljuje i povremeno upucava.

Ukratko, o nekome ko ne postoji.

Pa, kako ćemo se mi, stvarni ljudi, odupreti koruptivnoj pošasti?

Neka nam uzor bude Timoti Dalton čijeg Bonda možemo zamisliti kako čita knjigu, sa prijateljima gleda fudbal u pabu ili se jutro nakon odjavne špice sa svojom damom svađa oko toga ko će da ode do samoposluge.

Tako životan, nije mogao potrajati kao akter idiotske fantazije, ali nama će poslužiti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.