Bekstvo iz zemlje izneverenih obećanja

Čini mi se da ću ovim tekstom, i to sa umerenom intencijom, iznova iritirati ljude koji svet oko sebe posmatraju na monohromatski način.

Opet, takve sramotne porive, uz potrebu neumorne potrage za neprijatnom istinom, mora imati i reditelj i scenarista Nadav Lapid, rođen 1975. godine u Tel Avivu, u porodici filmskih stvaralaca.

Zaintrigiran začudnim i subverzivnim „Sinonimima“ iz 2019. godine, u Sarajevu sam gledao njegov novi film minimalističkog naslova „Da“, i priznajem da me pomalo zanimalo i kakvo će biti raspoloženje publike.

Da li će neko povikati „Free Palestine!“ kada se na najavnoj špici, međe desetinama finansijera, pojavi i logo Izraelskog filmskog fonda (čije je učešće prilično zbunjujuće, uzevši u obzir prirodu Lapidovog filma; u intervjuima tvrdi da im nije u potpunosti predočeno o čemu se radi)?

Ili će se desiti nešto ekstremnije?

Ćutali su, a uglavnom se i radilo o raznoraznim strancima kojih barem ne manjka na sarajevskom festivalu, i koje religijsko-ideološka uslovljenost ne nagoni na gorepomeute monohromatske reakcije.

„Da“ je, inače, pre par meseci imao kansku premijeru, na skrajnut način i u obodnom programu.

Za svaki slučaj.

Film počinje desetominutnom sekvencom dekadentne žurke u telavivskoj vili, sa bazenom u ogromnom dvorištu opasanom zidovima.

Naši junaci Jot/Ipsilon (Ariel Bronz) i Jasmin (Efrat Dor), trideset-i-nešto-godišnji bračni par samostalnih umetnika (kompozitor i plesačica), unajmljeni su da zabavljaju prisutnu izraelsku „elitu“ – bogataše i oficire, rabine i ministre.

Posebno Jot prelazi sve granice poremećenih scenskih pokreta i klovnovskog samopovređivanja uz eurodance hit, a ako ste ikada pomislili da posao glumca i nije toliko zahtevan, „Da“ će vas svakako razuveriti.

Na kraju sekvence Lapid vrši postdramski postupak.

Niotkuda, tj. iz rediteljeve namere da izrazi stav, kamera se zaustavlja na stolu na kojem je knjiga otvorena tako da nam prikazuje reprodukciju ulja na platnu „Stubovi društva“ nemačkog slikara Georga Grosa iz 1926. godine (ne prepuštajući ništa slučaju, reditelj dodaje i natpis).

Akteri dotične slike su karikaturalno stilizovane ljudske nakaze koje će Nemačku dovesti do stanja totalitarne države: militarizmu nastrojeni novinar sa nokširom umesto šlema, socijaldemokratski političar iz čije otvorene glave se puši sveža gomilica izmeta, podgojeni sveštenik u propovedačkom zanosu koji, nimalo slučajno, ne primećuje da pored njega pomahnitali vojnik vitla sabljom i, u prvom planu, aristokratska figura sa kukastim krstićem na kravati.

Dakle, Lapid – koji već desetak godina živi u Francuskoj – vrlo direktno implicira da akteri sekvence koju smo upravo gledali tvore uslove za nastanak fašizma, usput upoređujući Izrael sa Nemačkom između dva svetska rata.

Ah da, na Grosovoj slici – valja dodati da se radilo o levičaru neimpresioniranom boljševizmom kojeg su posebno žuljale nemačke inertne i korumpirane socijaldemokrate; ukratko, anarhista – dok imbecili mahnitaju sa kriglama u rukama, napolju grad proždire vatrena stihija.

Jot i Jasmin su, rekli smo, umetnici, i kad jutro svane i skinu se u civilnu odeću njihov intimni život postaje lep i banalan, uz bebu rođenu par dana nakon 7. oktobra 2023.

No, dok korača do plesnog studija u kojem drži časove, Jasmin sa društvenih mreža konstantno dobija vesti o ubijanju civila u Gazi, i jasno je da se radi o očajnom dvojcu, ljudima svesnim da više ne osećaju pripadnost državi u kojoj su rođeni.

Konkretnije otvorena za ideju emigriranja – ne mora se naglašavati koliko je taj filmski momenat šokantan kada dolazi od izraelskog autora – Jasmin će pred kraj filma izgovoriti i da će „njen sin odrasti u Evropi, gde neće ubijati i biti ubijan“.

Jot je, kako mu i inicijalsko ime nagoveštava, čovek sa formiranim mišljenjem ali iščezlim primislima bilo kakvog identiteta (dakle, misliti ponekad ne znači i postojati), i kao takav je podložan negativnim uticajima.

Tako, na sledećoj žurci, ovaj put na jahti, i dok Jasmin u WC-u šmrče kokain sa golih dupeta matorog bračnog para (Jot i ona u budućnosti?), poznanik koji radi kao režimski PR ekspert mu nudi da komponuje muziku za novu rodoljubivu pesmu, podobni „saundtrek“ humanitarne intervencije u Gazi.

Valja naglasiti da dotična pesma u kojoj deca pevaju najgnusnije šovinističke stihove zaista postoji – još jedan je to Lapidov izlet u „post dramu“ – i da je bila proizvod nekakve izraelske verzije Centra za društvenu stabilnost.

Ukoliko sve ovo zvuči odveć „pepelopolivački“, Lapid je tu da daljim eksternim postupcima uznemiri monohromatske „hešteg“ sma(t)rače sa početka teksta.

Prekidajući na trenutak zavođenje Jota novcem i moći, režimski PR ekspert se postmoderno okreće ka gledaocima i kaže im: „Svako od vas ima tajnu koja bi vas ubila kada bi bila javno obznanjena“.

Što će reći, manite se uzvišenog moraliziranja.

Da se vratimo na teren dramskih likova, možda oportunistički gadovi tako gledaju na ljudski rod?

Kao na mrežu podataka zgodnih za ucenjivanje?

Na koncu, imamo i ovde jednog sličnog ovisnika o moći i vernika ništavila koji nam je zaseo na kičmu i sada zariva svoje kandže u naše meso da ne bi bio zbačen u blato, gde mu je i mesto…

U drugoj polovini filma Jot u društvu svoje prve devojke – takođe umetnice, sada zaposlene u vojnom propagandnom odseku – vrši ekskurziju kolima oko Gaze, iznad koje kulja crni dim.

Od svoje saputnice dobiće monolog koji se sastoji od nabrajanja zverstava pripadnika Hamasa nad stanovnicima kibuca 7. oktobra.

Izgovor za osvetničko ubijanje dece čiji roditelji iz straha ili diskretnog slaganja nisu sprečili da Hamas u njihovom društvu postane glavna poluga sile?

Kada se podvuče crta, za Jotovu bivšu ljubav jeste, a on je na ivici odluke da „prestane da brine i zavoli bombu“.

U poslednjem segmentu filma se na Kipru – Jot i Jasmin su u tom trenutku fizički izmešteni iz obećane zemlje, ali i dalje potčinjeni mašini koja je sve brže pretvara u fašistički košmar – upoznajemo sa ruskim oligarhom (Aleksej Serebrijakov; „Levijatan“, „Gruz 200“, „Anora“…), tajnim finansijerom režimskog propagandnog projekta.

Moć je duboka, interblokovska, i zahtevaće od vas da postanete deo ljudske stonoge čiji zglavci jedan drugom ližu đonove.

Moć je zlo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.