„Bolji sam kada sam u pokretu“

Za Roberta Redforda (1936 – 2025) sam, međutim, odmah znao da će biti prikladan ograničeni tekstualni prostor, i da će oksimoronska raštrkana sinteza biti najprimereniji postupak za posvetu čoveku koji je imao toliko života u sebi i pokrenuo toliko životnih putanja.

A onda sam video intervju iz 2002. godine u kojem mi je sam Redford poručio da sam bio u pravu, rekavši: „Kada bih pisao o svom životu to ne bi bilo u formi autobiografije. Bilo bi istinito, ali u umetničkoj formi nalik pripovetkama. Vinjete i iskustva koja su mi se desila i koja su me oblikovala“.

Odrastao je kao izdanak kalifornijske niže srednje klase, i pedesete godine prošlog veka – period ekonomskog „buma“, prepunih robnih kuća i samoposluga – pamti po atmosferi koja je bila „ugnjetavački konvencionalna i toliko normalna da postaje smetnja“.

Bio je neka vrsta dripca talentovanog za sport koji je časove u srednjoj školi – takođe, kasnije nije mnogo toga lepog imao da kaže o kalifornijskom obrazovnom sistemu – provodio gledajući kroz prozor i „crtkajući“. Osim za sport, dakle, bio je talentovan i za likovnu umetnost, te je i upisao fakultet sa željom da mu to bude poziv i posao. Alkoholisanje i loše ocene uslovile su ispisivanje sa fakulteta i godinu dana tumaranja Amerikom, nastavljenih tumaranjem Evropom.

Kada se vratio u Ameriku, u NJujorku je ponovo upisao studije slikarstva, sa novom pomišlju da bi mogao da bude scenograf. Naoko protestantski racionalno, počeo je da pohađa i časove glume kako bi se bliže upoznao sa ogrankom sveta u kojem će egzistirati.

Ipak, rekao bih da ga je dotadašnje životno iskustvo podsvesno počelo usmeravati ka zaključku: previše te je samo za tebe, podredi se nekoj višoj sili da se ne bi samouništio. Kako nije imao religijske ili militarističke nagone, tu silu su imali predstavljati dramski tekst i reditelj.

Kako god, anegdota nakon koje je odlučio da toj glumi, a glumci su u njegovoj mladosti bile pi*kice sa bioskopskog platna, da istinsku šansu, govori o dominaciji unutrašnjeg a ne praktičnog poriva. Naime, partner u glumačkoj vežbi – momak koji se, za razliku od njega, „ložio“ da će postati veliki glumac – je izgovarao svoje replike i nije slušao njegove, tj. nije uspostavio teren zajedničke igre. Redford kaže da je toliko pobesneo da ga je podigao i pribio uz kulise, tako završivši scenu, da bi mu profesor potom rekao da u njegovoj energiji ima nečega i da bi trebalo da porade na tome. Nije baš Robert Redford kakvog smo naučili da mislimo da poznajemo, zar ne?

Kada je počeo da igra u pozorištu reditelji su ga usmeravali ka klasičnom repertoaru koji bi na koncu bio zaokružen ulogom Hamleta, što njega nije oduševljavalo. Išao je na audicije za komične uloge i dalje ne znajući da li će i sledeće godine biti glumac. Prvi filmski i televizijski poslovi, koliko god bili neobični, takođe ga nisu uverili da je ispravno odabrao.

Niskobudžetni i kritičarski primećeni film „War Hunt“ u sižeu i filozofiji ima klicu „Apokalipse danas“, dok u epizodi „Zone sumraka“ Redford igra emanaciju Smrti kakva će biti opširno razmotrena u filmu „Upoznajte Džoa Bleka“. Posle nekoliko uloga u velikim holivudskim filmovima sa Marlonom Brandom i Natali Vud ponovo se spakovao, ovaj put sa porodicom, i otišao da godinu dana živi u Grčkoj, poslednji put razmišljajući o karijeri slikara.

Ovaj put ga je na povratku čekao Sandens Kid. Ili baš i nije? Zapravo, zahvaljujući do tada izgrađenoj pozorišno-filmskoj pojavi, namenjen mu je bio lik rečitog i uglađenog Buča Kesidija, a scenario je imao naslov „Sandens Kid i Buč Kesidi“. Dakle, umesto da se pomiri sa ponuđenim, a producenti su već prihvatili rizik da Polu NJumenu dodaju polupoznatog glumca koji je ovladao određenim tipom karaktera, Redford je rekao da ga više zanima da „zagrebe“ po konkretnijem odmetniku i ubici. Sada kada znamo genezu ličnosti, drskost deluje očekivano, a isti takav je i četvorogodišnji period između „Buča Kesidija i Sandens Kida“ i „Žaoke“.

Umesto da ubire finansijske plodove postajanja globalno prepoznatljivom filmskom zvezdom, Redford je novostečenu moć iskoristio tako što je stvarao filmove koji ogoljavaju neprijatne istine o čoveku i čovečanstvu. Usput, kao što je u pozorištu izbegavao velike tragičke uloge, tako je i na filmu bio zainteresovan za samodekonstrukciju heroja.

Tražio je scenariste koji su raspoloženi da se sa njim zapute u nepoznato, rediteljskog saveznika pronašao u Majklu Ričiju, i ostavio nam mala remek-dela „Vozač spusta“ i „Kandidat“, prva dva dela planirane trilogije o ceni uspeha. Jer, kaže Redford, celog života ga je proganjala laž koja se tendenciozno servira deci, o važnosti učestvovanja i lepoti igre kao najvažnijem aspektu takmičenja. Treći deo, nakon sporta i politike lociran u svet finansija, nije snimljen, mada određenu srodnost sa započetim pravcem delovanja ima i nepravedno zaboravljeni – posle „Buča i Sandensa“ i „Žaoke“, a bez NJumena, teško je bilo i da ne bude – film Džordža Roja Hila „Veliki Valdo Peper“.

Jasno, bilo je neizbežno da postane i reditelj, a o scenariju filma „Obični ljudi“ kaže: „Mnogi ljudi nisu srećni ali žele da izgledaju kao da jesu. Kada sam dobro pogledao predgrađe Čikaga, gde će se film dešavati, shvatio sam koliko tu ima ljudi kojima je najvažnije kako deluju drugima, a ispod površine se možda nalazi drugačija i mračnija priča.

To me privuklo: hajde da istražimo mračniji temelj nečega što deluje kao srećni, pozitivni život“. Sitkomska zabavljačica Meri Tajler Mur je odabrana nakon što ju je video kako hoda pored okeana, izgubljena u mislima. Redford je ceo život proveo u potrazi za istinom – svojom, tuđom, opštom – a Mur je u „Običnim ljudima“ bila grozna i divna, bila je stvarna. Za istinu se mora rizikovati.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.