Da suzimo ili da proširimo?

Ne znam kakva je situacija na festivalima (mada, npr., sarajevska programska najava dovoljno otkriva) ali možemo pretpostaviti da većina srpskih gledalaca „Šavova“ zna osnovu fabule i pre prvog kadra.

Možda sa tom svešću, reditelj i scenaristkinja se u prvih nekoliko desetina minuta ograničavaju na prikaz života glavne junakinje Ane, krojačice, sa mužem, noćnim čuvarom neke, reklo bi se, državne institucije, ćerkom, studentkinjom, te sestrom bez dece, verovatno neudatom ili razvedenom (ako nije, njen muž je hirurški odstranjen iz radnje ili dijaloga). Porodični život teče, tiho i mučno, doručci su zajednički, no, Ana je negde daleko. Usred tog bivstvovanja bez uzbuđenja, u krojačku radnju ulazi žena „iz udruženja“ (ako se ne varam, igra je Drinka Radonjić čija životna priča je i inspirisala film) koja Ani kaže da u opštini radi nova službenica, raspoložena da pomogne.

Krišom, u podrumu opštine, službenica Ani, mimo protokola, otkriva da se JMBG njenog sina, zvanično rođenog mrtvog, na dan rođenja javlja još jednom, iza novog imena i roditelja. Ko je ova žena-ratnica, korifej koji ničim izazvan preuzima odgovornost skidanja flastera sa nezarasle rane? Nećemo saznati pošto nakon kraja prvog čina i za radnju ključne scene napušta film a dok je bila tu, pomislio sam, „možda bi ona mogla da bude jedan od dva glavna lika?“, čak prisutnija od Ane, na tragu, recimo, „Spotlight“ novinarskog tima. Usput, glumica koja tumači službenicu „nagazila“ je scenu (kako bi, verovatno, i bilo u stvarnosti) u čemu je valjalo – to je rediteljev zadatak, pogotovo jer se radi o ozbiljnoj, iskusnoj glumici – zaustaviti je, spustiti.

Na pamet mi pada nedavna „jezgro više ne postoji“ scena iz serije „Černobilj“ tokom koje vam nije dobro a oni sa osetljivijim stomakom trče u toalet. Ponekad je tekst, kada se iza njega nalazi nešto toliko zastrašujuće, dovoljan a manje je zaista više. Kako god, Ana od tog trenutka kreće na put konačnog otkrića. Ćerka hitno, od „tebi je celog života samo stalo do tvog mrtvog sina“ stanja, postaje Anina istraživačka saradnica i pronalazi brata na fejsbuku (sličan ekspresni saučesnički prelaz zadesi muža i sestru).

Sad, da li je baš tako jednostavno odrediti pravog Petra Jelića? Da se momak sada zove Svemir Gnjidić ili, da budemo manje bizarni, Pavle Simjanović, brzi rezultat potrage bio bi očekivaniji. I, da, ljudi su lakomisleni u otkrivanju ličnih podataka kao što je datum rođenja ali to se ne pominje niti priključuje tematskom okviru. Zatim na red dolazi policijska stanica u kojoj novi, agilni načelnik, mašući papirom, zakasnelim dokazom fiktivnog usvajanja, Ani preti smeštanjem na psihijatrijsko odeljenje.

Sada već imamo prikaz višedecenijskog kriminalnog udruživanja koje uključuje više državnih službi, nerazrađenog pošto film hoda po liniji između introspektivne patnje nekoliko ljudskih bića i kompleksnog trilera. Da li je film morao da zagazi na jednu od strana teško je reći, ali čini se da je, pošto nije, ostao u predelima nedorečenosti preko koje je prevučena opna neobičnog. Naime, primećujem – u „Ajvaru“ je to doslednije izvedeno, sa majkom koja svuda nosi urnu sa pepelom muža – strah od naturalizma u novim srpskim filmovima. U „Šavovima“, tako, na kratko figurira lik anđeosko/demonske pojave i ponašanja, gotovo fantastični čuvar glavne junakinje, stidljivi element još jednog od žanrova kojima se pokušava dramski uokviriti izuzetna stvarna priča.

Još od u tu svrhu korisnog kažnjavanja FEST-a obigravam oko „Šavova“, u strahu da će gledanje rezultirati jednim ovakvim tekstom. Nalik mom obigravanju oko filma, čini se da se tokom pisanja scenarija plesalo oko priče, sa strahom da će puno prepuštanje filmskoj konstrukciji doneti gledaočev utisak nepoštovanja. Ako je bilo tako, možda je valjalo odabrati formu dokumentarnog filma što bi, na žalost, dovelo do manje gledanosti. A ova priča, vraćam se na početak misli i odlazim van svake dramaturške analize, zahteva potpuni izlazak na svetlost.