Dok su se drevni Gali, u stripskoj verziji istorije, jedino plašili da će im nebo pasti na glavu, mojih je strahova znatno više. Od svih članova Vladajuće kriminalne grupe, recimo, najviše me užasava Siniša Mali.
Jedan od razloga je svakako što smo ga upoznali te, beše li, 2014. godine, predstavljenog u formi nedefinisanog lepotančića koji je tu tek da bi se brinuo o funkcionisanju grada dok se ne pronađe neko trajnije rešenje.
A onda je počelo za Beograd kataklizmično ostvarivanje rečenice iz Bodlerove pesme u prozi o „đavolu koji je izveo najveći trik kada nas je ubedio da ne postoji“…
Dotična nedefinisanost je zadržana kao osnovni element straha, uporedivog sa odnosom koji sam nekada davno imao prema androidu T-1000 iz filma „Terminator 2: Sudnji dan“. Fabrikovani entitet (u nezaboravnom tumačenju Roberta Patrika) je menjao oblike i glasove, od ruke stvarao sečivo ili od celog tela simulakrum ljudskog bića, sprintao ne trepćući i ne klimajući glavom, sve vreme se držeći osnovnog identiteta koji je ukrao od inicijalne žrtve – policajca, tj. nekoga ko, u teoriji, uliva autoritet i poverenje.
Dakle, radi se o imitaciji koja bez ikakvog saosećanja grabi ka učitanom cilju, što jasno objašnjava moj strah od Siniše Malog.
Naš Vođica je, pak, loše sklopljena ali punokrvna osoba, sa jasno prepoznatljivim adolescentskim frustracijama koje su u poslednjih deset godina dobile priliku da se razmahnu do neizlečivih razmera.
Stoga, straha od njega nema, već besa zato što predvodi organizovani kriminalni projekat koji će današnjoj deci natovariti na kičmu otplaćivanje kredita i dugova, napravljenih zbog patološke opsednutosti moći nekoga ko će, nažalost, na sve druge načine biti zaboravljen u mračnoj prošlosti.
Pre desetak dana, tokom posete mađarskom autokratskom blizancu, Vođica je bio oduševljen stadionom koji je u Budimpešti sagrađen za potrebe Svetskog prvenstva u atletici, i, naravno, izjavio da bi jedan takav (ma, veći i blještaviji) valjalo da postoji i u Srbiji.
Bez mnogo razmišljanja, iz usta su mi izašle reči „Daj pet stadiona!“, da bih malo kasnije shvatio koliko to bezumno razbacivanje nepostojećim novcem zapravo na svim nivoima podseća na scenu iz filma „Ko to tamo peva“.
Dakle, imamo seljaka koji štedi svaki dinar da bi što više novca odneo sinu, na služenju vojske u Beogradu. Molećivim glasom pita konduktera da mu ne naplati autobusku kartu. A onda se, kada drugi putnik zapravo zauzme njegovu stranu, inati i insistira da kupi pet karata, dokazujući da „nije sirotinja“. Šta bi se desilo sa sinom, da je seljak uspeo u svom dokazivanju finansijske, pa time i životne moći?
Mučenik bi, naravno, ili sedeo sam po kasarnskim ćoškovima, mrzeći sebe i ceo svet, ili se zaduživao kod ostalih regruta, u želji da i dalje učestvuje u zajedničkim aktivnostima. U nekom trenutku bi, neizbežno, pozajmljeni novac počeo da troši na partije „ajnca“, postajući na koncu žrtva dužničkog ropstva.
NJegove misli toliko bi bile obuzete stanjem u kojem se našao da ne bi imao vremena da se posveti detektovanju uzroka. Sledeći korak – ako isključimo samoubistvo – jedino bi mogao da bude stupanje u kriminal.
Ipak, uzročno posledičnom scenariju u filmu „Ko to tamo peva“ na put staje globalna apokalipsa. Velike sile svetskim ratom brišu tragove sopstvenih „daj pet karata!“ stranputica, započetih u vreme građansko-nacionalnih revolucija 1848.
Sve nestaje, uključujući živote našeg seljaka i, vrlo moguće, njegovog nizašta krivog sina.
Moglo bi se, tim pravcem, zaključiti da decu rođenu u Srbiji – tj. onu koja neće uteći prvom prilikom – u eri Vladajuće kriminalne grupe, očekuju dva razvoja događaja. U prvom, plaćaće cenu koju je, što ih neće zanimati, napravio „onaj, kako se zvaše… onaj što je izgledao kao Lurč iz porodice Adams“. Grcaće u ličnim i državnim dugovima iz kojih će izlaz nazirati zavlačenjem ruke u tuđi džep ili glasanjem za nove populiste, pronalazače izgubljenog nacionalnog ponosa.
Druga verzija budućnosti ih, pak, oslobađa svake odgovornosti, kao i života, sa dugovima nastalim kupovinom glasova i gradnjama stadionsko-beograd-na-vodenih kula od karata koji nestaju zajedno sa celom civilizacijom. Jedino će unuci Siniše Malog na vreme prebaciti novac sa „ofšor“ računa i kupiti mesta u luksuznim podzemnim skloništima, zajedno sa porodicama članova Komunističke partije Kine ili američkih senatora.
Njima će, tada, kao što je i nama sada, biti sasvim svejedno u čijem društvu, uz šampanjac i kavijar, čekaju smrt.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
