„Dajen je… misterija“

Za genezu ličnosti ću se poslužiti isečkom iz govora koji je 2017. godine Vudi Alen održao pre nego što će Dajen Kiton uručiti nagradu Američkog filmskog instituta za životno delo (neizbežno, njega je odabrala za taj čin): „Potekla je iz baš konzervativnog, republikanskog područja Kalifornije. Vrlo desničarski okrug… Tamo gde je Kiton živela, kada biste slepcu pomogli da pređe ulicu optužili bi vas za socijalistička stremljenja“.

Imala je majku domaćicu sa izrazitim umetničko-filozofskim senzibilitetom i hiljadu neispunjenih želja, pod čijim ćemo je devojačkim prezimenom (rođena je kao Dajen Hol) kasnije znati.

Kada je pre petnaestak godina pisala memoare, koristila je – ili, pre, bila time inspirisana – osamdeset i pet svesaka dnevničkih zapisa koje je majka ostavila.

Na jednom mestu je pisalo: „Dajen je… misterija. Ponekad je krajnje prizemna, a ponekad toliko mudra. To me plaši“.

A ponekad nas majke u svojoj dubokoj zbunjenosti pred ljudskim čudima čijem odrastanju svedoče najbolje definišu.

Kiton je – moram da istaknem malu borbu koju sam godinama vodio sa lektorima da se ženska prezimena ne pišu u genitivu, tj. da ne bude „Kitonova“ – 1970-te provela naizmenično dramski podražavajući ontološki apsurdni humor ukrašen slepstikom i smrtnu ozbiljnost.

U obe grupe, jasno, spadaju filmovi Vudija Alena, počevši od ekranizacije drame „Sviraj to ponovo, Seme“ („Play It Again, Sam“; r. Herbert Ros, 1972), preko žanrovske mešavine, formalno oslobođene i granično eksperimentalne „Eni Hol“ („Annie Hall“, 1977; obratiti pažnju na prezime naslovne junakinje) pa sve do posvete Bergmanu „Enterijeri“ („Interiors“, 1978) i „Menhetna“ (1979) koji će stilski najaviti autorov niz remek-dela iz osamdesetih.

Valja primetiti da su njeni likovi, pogotovo u komedijama, doživljavali apsolutnu transformaciju, pa tako privilegovana idiotkinja – koju je društvo budućnosti takvom stvorilo putem anestetizovanja uma – do kraja fabule „Povampirenog Majlsa“ („Sleeper“, 1973) postaje rušiteljka poretka, a njoj srodna hedonistkinja u raspletu „Ljubavi i smrti“ („Love and Death“, 1975) pokušava da izvrši atentat na Napoleona.

Čini se da je Alen tvorio svoje glavne ženske likove po modelu Dajen Kiton, ili onako kako ju je tumačio – kao damu rođenu sa srebrnom kašičicom kojoj je potrebno samo malo drugarskog podsticaja da bi postala sklona dubokom društvenom prestupu.

I, kroz taj obostrani stvaralački proces je, kako je to rekao pre nego što će joj uručiti gorepomenutu nagradu, zaista „gledao život kroz njene oči“.

Evo još jednog segmenta iz govora koji prikazuje dihotomnost dobitnice: „…i onda, eto je ta mlada i lepa devojka u Njujorku… A Kiton nikada nije imala konvencionalnu lepotu. Kada kažem ‘konvencionalnu’, zapravo mislim ‘prijatnu za oko’. Kao što znate, uvek se oblačila na način da skriva svoju seksualnost. I uspela je u svojoj nameri, pošto seksualnost nije izašla na površinu tokom svih ovih godina. Ali, prelepa je devojka, i nije podlegla nekakvim hirurškim zahvatima na licu ili nečem sličnom. Vrlo je beskompromisna po tom pitanju. Više voli da izgleda matoro. Uvek sam govorio da se Kiton oblači kao ona žena iz ‘Tramvaja zvanog želja’ koja dođe da odvede Blanš u ludnicu“.

Uslovno rečeno tragički filmovi su, naravno, prva dva „Kuma“ te donekle zaboravljeni „Tražeći gospodina Gudbara“ („Looking for Mr. Goodbar“; r. Ričard Bruks, 1977) u kojem Kiton ovaj put tumači unisono rascepljenu osobu – posvećenu učiteljicu dece sa oštećenjem sluha tokom dana, a noću birtijsku tragačicu za promiskuitetnim neznancima i endorfinskim zadovoljenjem.

Uzevši u obzir kako celinu tako i fascinantne scene koje je izvela sa Ričardom Girom i Tomom Berendžerom, obojicom pod pozitivnim ludilom praktično debitantskih nastupa (inače, Kiton je – iako naoko samosvojna, ili možda baš zbog toga – bila savršena ekranska partnerka), čini se da je Oskar koji je dobila za „Eni Hol“ uključivao i strukovnu pohvalu za „Gospodina Gudbara“.

Došavši do osamdesetih kada su se pravila igre sistemski i suštinski promenila i kada je i Kiton, kao i svi drugi iz njene generacije, morala da u hodu savlada sledeću, do tada najtežu etapu profesionalnog preživljavanja, neizostavno je pomenuti film „Crveni“ („Reds“: r. Voren Biti, 1981), jedan od poslednjih nekompromitovano autorskih krikova Novog Holivuda.

Posebno u svetlu srpskog istorijskog trenutka preporučujem reprizno gledanje „Crvenih“ u cilju izbegavanja grešaka u koracima nalik onima koje su činili američki komunisti pre jednog veka.

Krajem osamdesetih Kiton je počela da režira, a osim igranih filmova valja obratiti pažnju na spot za pesmu „Heaven Is a Place on Earth“ (1987) Belinde Karlajl kao i dokumentarni film „Heaven“ (1987) u kojem na stotine javnosti nepoznatih sagovornika predstavlja svoje vizije raja.

Ima li ga, zaista, ili je jedini raj kojem se možemo nadati bilo posmatranje sveta kroz oči Dajen Kiton?

Za kraj, još malo Vudija: „Ostali smo prijatelji, šetali se ulicama, pričali o filmovima, o njenom ljubavnom životu… Bila je u vezi sa pola tuceta najnadarenijih, najharizmatičnijih, najprivlačnijih holivudskih muškaraca. Zanimljivo je da joj je svaki od njih dao ‘pedalu’. Eto, o takvim opštim stvarima smo pričali, kao što su karijera, život, smrt. Uvek se grozila smrti, a ja bih joj govorio da nema čega da se plaši i da je smrt kao kolonoskopija. Daju vam injekciju, onesvestite se, i bude lepo, crno, smireno… Problem je što život liči na dan pred kolonoskopiju“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.