Dobrota kao iluzija

U prošlonedeljnom tekstu o Vilijamu Fridkinu (1935 – 2023) film „Isterivač đavola“ („The Exorcist“) na direktan način je dobio svega dve rečenice. Obojio je, međutim, ceo tekst, počevši od asocijacije na pesmu Frenka Sinatre o „očima anđela koje sijaju nepodnošljivom jačinom“, te usmerivši me da sročim određene iznenađujuće uvide o filmu „Francuska veza“.

Osim što je „Isterivač đavola“ jedan od, subjektivno i objektivno, pedesetak najznačajnijih filmova ikada, postoje i dva formalna razloga da mu se posveti pažnja. Za mesec i po dana biće premijera filma „Isterivač đavola: Vernik“, u kojem devedesetogodišnja Elen Bernstin ponovo tumači lik iz originala (nažalost, angažovanje reditelja koji je poslednjih godina potpisivao nastavke „Noći veštica“ ne obećava mnogo, ili ništa). Verovatno važniji razlog jeste što je „Isterivač đavola“ prikazan 1973. godine, tj. pre pola veka, što valja obeležiti.

Počeli smo mlako, „Isterivač đavola“ i ja, sredinom devedesetih. Kao nekakav agnostik, uz to u nestrpljivom adolescentskom periodu, sagledao sam ga preko spoljašnje opne i sklonio u stranu. Možda mu se ne bih nikada ni vratio da Pol Šreder nije 2005. godine dobio dozvolu da predstavi film „Vladavina: pre isterivača đavola“ („Dominion: Prequel to the Exorcist“), koji mu je bio oduzet pa dosnimavan u zanatskoj režiji Renija Harlina, montiran i krpljen od svega što je filmskom studiju bilo dostupno, i inicijalno prikazan pod naslovom „Isterivač đavola: Početak“. Šrederova verzija je kancelarijskim aparatčicima delovala sporo i „nehororično“ (jer za njih je horor nagli rez sa nervoznim gudačkim tonom kao muzičkom podlogom), pa su neslavno propali ganjajući kompromise.

Ja sam, pak, u tom trenutku bio prava adresa za Šrederovog sveštenika koji se pre svega bori sam sa sobom, uz posebni akcenat na završni kadar sa zabavnim i krajnje promišljenim filmskim citatom – naime, navodno pronašavši izgubljenu veru, sveštenik Merin (Stelan Skarsgard), poput DŽona Vejna u „Tragačima“, trpi udarce peščane oluje. Radi se, dakle, o beskonačnoj potrazi, a ne recitovanju molitvi tokom bitke sa spoljašnjim monstrumom.

Fridkin i scenarista Vilijam Piter Blati započinju „Isterivača đavola“ na izvoru, sa mesopotamskim segmentom i arheološko-teološkim istraživanjima tokom kojih Merin (Maks fon Sidou) užasnuto analizira skrivenu humku sa figuricom demona (u filmu neimenovani Pazuzu) okruženom različitim vremenski neočekivanim artefaktima. Merina napuštamo dok stoji pred velikim kipom istog tog bića (?), u čijem podnožju se sukobljavaju besni psi. Budući da znamo da se radi o sumerskoj civilizaciji, jasno nam je da je u pitanju užas koji je sa nama barem od postanka sveta, ako ne i vasione. A besni psi smo, naravno, mi.

Sada smo, ne nasumično, u Vašingtonu, gde će demon zaposesti telo dvanaestogodišnje Regan (Linda Bler), čija je majka glumica (a glumci, na neki način, celog života rade to isto – delovi slagalice se gomilaju) bez religijskih ubeđenja.

No, posvetimo se detaljnije svešteniku Demijanu Karasu (DŽejson Miler). On je, za početak, Grk, na čemu se prilično insistira. Bio je i bokser, pre nego što će pristupiti zapadnoj katoličkoj crkvi, a zatim diplomirati psihologiju i postati psihoterapeut drugim sveštenicima u duhovnoj nevolji. Karas je, stoga, tragač, sa religijom kao oruđem – i to neuspešan, obznanjujući da je izgubio veru.

Gledalac, pak, može zaključiti da potraga jednostavno nije urodila plodom, te da veru (tj. odgovor na pitanje smisla postojanja) nije uspeo da pronađe. A sada sve parčiće svoje fragmentirane ličnosti (borac, naučnik, duhovnik) mora da spoji u funkciju spasitelja.

Prvi Karasov susret sa demonom u Reganinom telu donosi nam ključni dramski detalj, kada sveštenik izvadi svetu vodicu na koju zlo reaguje očekivano, strahom i trpljenjem bola. Ali, kada izađe iz sobe Karas kaže Reganinoj majci da je vodu sipao u njenoj kuhinji. Postaje nam jasno da hrišćanski, kao i svi drugi religijski obredi, nemaju magijsko dejstvo već su mehanizam da se zlu prikaže suprotna sila.

Ili, još strašnije, da je zlo vrlo stvarno a dobrota iluzija – čime se na naučno-fantastičniji način bavio i DŽon Karpenter u „Princu tame“.

Ukratko, autorova osnovna namera nije bila da nas uplaši, već da nas ubedi u snagu iluzije kao protiv tega zlu. Posle toga, mogući su i horor, i religija, i ljubav. A ako je potrebno detektovati jedan univerzalno upotrebljiv zaključak Fridkinovog poduhvata, neka to bude: „Izbegavajte razgovore sa demonom“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.