Duhovi Osmog marta

Predsednik je izveo uobičajeno mizogini nastup, namenjen članicama njegove parapolitičke organizacije.

Zauzevši položaj „muškog spasioca“, iznova je izdeklamovao celu seriju ponižavajućih stereotipa o ženama kao polu (rod je odveć kompleksan koncept za njegovu ciljnu grupu) koji trpi, koji je mirniji („Mi muškarci bismo posle tri pića u kafani odmah krenuli u rat“), koji uvek više razmišlja o porodici i deci.

Jebi ga, dok je odrastao nije gledao filmove pa mu Crvena Sonja ili plavokosa dama iz „Drumskog ratnika“ nisu mogle biti prve simpatije.

Sa druge strane, pobunjene građanke i građani su na Trgu republike imali osmomartovski skup na kojem je akcenat ispravno stavljen na radničku borbu za prava i pravdu, što me podsetilo na jedan zaboravljeni zločin.

U njujorškoj tekstilnoj fabrici „Trougao“ („Triangle“) krajem marta 1911. godine je izbio požar u kojem su poginule 123 žene (mnoge zapravo devojčice – najmlađe su imale četrnaest godine) i 23 muškarca.

Vrata ka stepeništu su bila zaključana, da se radnice i radnici ne bi iskradali na „puš“ pauzu (kada bi kovali i planove sa sindikalistima koji su se često motali po zgradi).

Spas iz proizvodnog pogona na 9. spratu mogao se stoga naći samo putem lifta, sporog i nedovoljnog da primi dovoljno osoba, pre nego što se srušio u okno, ili preko spoljašnjih požarnih stepenica koje su se pod preteranim opterećenjem raspale, odvevši u smrt sve koji su se u tom trenutku na njima našli.

Kancelarije vlasnika fabrike bile su na 10. spratu, odakle su se popeli na krov (to su učinile i neke radnice, verovatno putem požarnih stepenica, dok ih je bilo) i prebacili na susednu zgradu.

One i oni koji su ostali zarobljeni u pogonu imali su izbor između smrti od gorenja, gušenja ili skoka sa prozora.

Mnogo njih je izabralo poslednju opciju, a dvoje su se poljubili pa potom zajedno krenuli u brzu smrt; poverujmo, mada mediji svakako vole da proizvode legende tog tipa.

Maks Blank i Ajzak Heris, vlasnici fabrike, godinama su se uspešno borili protiv radničkog organizovanja.

U zimu 1909/1910, u Njujorku se desio veliki štrajk desetina hiljada tekstilnih radnika (tj. pretežno radnica), okončan relativnom pobedom štrajkača i opominjuć za vlasnike imetka; jedna od posledica upravo tog štrajka je i osveživanje uspomena iz 1857. godine i proglašenje 8. marta za međunarodni praznik.

„Trougao“ je, ipak, ostao među retkim fabrikama u kojima i dalje nije bilo sindikalne ogranizacije.

Tokom štrajka, valja to napomenuti u svetlu srpske sadašnjosti, prostitutke su angažovane da se predstavljaju kao tekstilne radnice i napadaju štrajkačice koje nisu dozvoljavale ulazak u fabrike.

Jasno je koga je policija hapsila i pendrečila u maricama u slučajevima u kojima bi radnice odgovorile samoodbrambenom silom.

I još nešto… inicijatorka štrajka je bila dvadesettrogodišnja Klara Lemlih, prebijena par dana ranije u policiji, koja je na velikom sastanku svih sindikata ustala i rekla, na jidišu pošto engleskim jezikom tada još nije dovoljno vladala: „Odslušala sam sve govonike i više nemam strpljenja. Ja sam radnica, i dosta mi je opštih rasprava. Predlažem da krenemo u generalni štrajk“.

Sicilijankama su se Klarine reči, kada su im prevedene na koji god jezik koji su mogle da razumeju, prilično svidele, i nije bilo povratka na staro.

Žene su itekako sklone ratnim dejstvima i u tome je istinski duh 8. marta; u zajedništvu i akciji.

Blank i Heris, koliko god da ih nije moguće ne mrzeti, i sami su na neki način bili žrtve „laissez-faire“ mašine.

Bili su emigranti koji su podigli svoju firmu ni iz čega, konkurencija u proizvodnji belih ženskih košulja sa pufnastim ramenima i uskim strukom je bila surova, a pri tome su i upravo izlazile iz mode.

Svaki sledeći mesec mogao je biti i poslednji trzaj života koji su sebi izgradili.

Nakon požara su oslobođeni svih optužbi, naplatili su osiguranje i nestali u mraku istorije.

No, iako su se direktni zločinci izvukli, velika promena se postepeno počela dešavati.

Njujorkom će zavladati političari nastali u zadrtom, konzervativnom okruženju koji su nakon požara u „Trouglu“ postali zainteresovani za temu radničkih prava (kako i ne bi kada je pogrebnoj procesiji prisustvovalo pola miliona ljudi).

Na koncu, univerzalno pravo glasa je bilo iza ćoška, i valjalo je misliti na nove demografske grupe.

Cela Amerika se narednih decenija zaputila u socijaldemokratskom pravcu, što će biti prekinuto odabirom Harija Trumana za Ruzveltovog potpredsednika, atomskom bombom, paničnim strahom od komunizma i hladnim ratom.

Bez obzira, zakoračilo se preko do tada neshvatljive granice, za šta su životima morale da plate sto dvadeset i tri italijanske i jevrejske devojke, uglavnom tinejdžerke.

Izgleda da smo toliko divna životinjska vrsta da drugačije ne može.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.