Foto: Privatna arhiva Pretpostavljam da pokojna Mletačka republika i danas ima dužda – u formi šaljivo odabranog građanina koji se na dan venecijanskog karnevala oblači u crveno-zlatne ‘aljine i svojim prisustvom upotpunjuje prizor i uveseljava masu.
Zašto li mi je ova paralela pala na pamet kada sam se nakratko zapitao čime ću započeti tekst o postavljenju novog predsednika odbora FEST-a?
Pre par dana sam konačno pogledao „Fiume o morte!“ („Rijeka ili smrt!“), prikazan na HRT-u povodom dobijene nagrade za najbolji evropski dokumentarni film 2025. godine, pa će biti da priča sa severnog Jadrana o posledicama potpunog raspada krovnog sistema ima nekog podsvesnog udela.
Odličan je to film – na izvesnom nivou na ivici umešno izvedene zabeleške konceptualnog projekta – mada meni ne toliko zanimljiv budući da sam se pre šest meseci detaljno bavio italijanskom serijom „M: Sin veka“ u kojoj puno prostora zauzima i paravojna okupacija Rijeke.
Preporučujem stoga i „Fiume o morte!“ i „M: Sin veka“, usput ukazujući i na sedamstostrani roman po kojem je serija snimljena (Laguna, prevod Gordana Berberina) – možda ćete se i vi poput mene grešno zabavljati dok iznova shvatate razmere neoriginalnosti našeg Žvalolinija.
Elem, stvar postaje konfuzna, a kako bi i mogla biti drugačija kada se odmaknete od „dobro-zlo“ suštine i zagrebete po detaljima, te zato da se vratimo na domaćeg dužda Lazolinija i FEST…
Uvaženi filmski festival, kao i sve druge kulturne institucije, leži u memljivoj bolničkoj sobi na aparatima za održavanje života, dok su svi doktori na bolovanju a medicinske sestre koje su tu iz čistog altruizma se bodu morfijumom u WC-u.
Bio sam valjda jedini idiot koji je bojkotovao FEST u periodu kada je za predsednika odbora postavljen autor turbo-folk hitova, i rekao bih da konformizam umetničke zajednice sada dolazi na stečajnu naplatu.
Što važi i kada se kadar proširi na „dejvidlinovski“ megatotal i sagleda najšira društvena slika, ali pustimo sad to i posvetimo se malo istorijatu FEST-a, ili tačnije, legende o FEST-u.
Najuticajniji je bio na početku, kada su Jugosloveni u beogradskim salama mogli da pogledaju filmove koji će u bioskopsku distribuciju ući par godina kasnije, ako uopšte.
Efekat je bio aktuelan i tokom osamdesetih, iako donekle obesmišljen ažurnijim redovnim repertoarom i dodatno okrnjen VHS piraterijom, zahvaljujući kojoj su mnogi od nas i stasali u misleća bića.
Devedesete su, paradoksalno, na FEST delovale blagotvorno, dajući mu injekciju relevantnosti, da bi od 2000. godine postao neka vrsta predoskarovske revije.
Naime, februarski termin – a onda još više i pomeranje na mart, kada je FEST izgubio značajan deo svog zimskog identiteta – se pokazao kao predalek većini velikih festivala sa kojih dolazi najprimamljiviji deo programa.
Kan je u maju, Tribeka u junu, Karlovi Vari u julu, Lokarno u avgustu, Venecija oko prvog septembra, Toronto početkom septembra, San Sebastijan krajem septembra…
Što se „regiona“ tiče, Sarajevo i Palić (pomera se u zavisnosti od termina Sarajeva) sa kojih takođe zakasnelo pristiže poneki naslov su od sredine jula do sredine avgusta.
Zaključak je da dosadašnjem terminu FEST-a odgovaraju samo Berlin i Sandens, te su dok je Sava centar bio u funkciji aktuelnost i atmosfera događaja od opsežnijeg kulturnog značaja održavani podudarnošću sa dodelom Oskara.
Poput većine zainteresovanih za temu, pre par godina sam na prve naznake selidbe FEST-a u jesenji termin reagovao emotivno i negativno.
Ipak, razmislivši, zaključio sam da bi održavanje tokom prve nedelje oktobra bilo spasonosno, ukoliko želimo da FEST ne bude revija „bajatih“ filmova bez jasnog smisla.
No, sve čime sam se u prethodnom segmentu teksta bavio je polemika za bolje dane nakon svrgavanja režima.
Sada, jedina stvarna funkcija vesti o novopostavljenom odboru je da smo dobili još nekoliko osoba koje su bile toliko inteligentne da se samoupišu na radnu verziju spiska za lustraciju.
Biće jako dugačak, uz to i znamo šta se istorijski dešavalo u sličnim situacijama (videti Serebrenikovljevog Mengelea u nedavnom filmu koji ne shvata zašto baš njega proganjaju kada bivši istaknuti „drug član“, recimo, zauzima politički položaj sekretara nemačkog predsednika), pa ne bi trebalo da se previše brinu.
Što se tiče novog predsednika odbora FEST-a, pak, ne bi me iznenadilo da po režimskim televizijama počne da promoviše zimski termin i vraćanje glamura i „starog sjaja“.
U svakom slučaju, njegovo mišljenje o bilo čemu se odavno ne može uvažavati, a nije ni pristojno sa njim deliti vreme, mesto i radnju.
Na kraju, još malo o venecijanskim duždevima koji mi podsvesno doploviše u tok misli.
Uputno je primetiti da je njihova uloga bila uglavnom ceremonijalna i da nisu bili ništa više od nakinđurenih predstavnika vladajuće klase.
Još znakovitije za svakoga ko bi tokom 2026. godine pomislio da bi mogao da prihvati neku funkciju: duždevi su dve godine „vlasti“ provodili kao zatvorenici svog luksuznog dvora.
Izgleda da takav status ni danas mnogima nije odbojan, i možda je moj kvar što, bez obzira na sve, još uvek ne mogu da u potpunosti razumem zašto.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
