FAF u doba hladne revolucije

Ne sumnjajući da je ovde još mnogima taj niz reči pao na pamet, upravo proveravam u globalnom pravcu i u pretraživaču ukucavam „cold civil war“.

I, naravno, tako se katkad definiše tekuće stanje u Americi, što me nagoni da priznam svoju grešku – autohtona inspiracija je posebno sklona da ih čini.

Naime, za ključajući ili građanski rat potrebno je društvo podeljeno po verskim ili ideološkim osnovama.

Što mi ovde nemamo, već je na snazi problem ekstremne manjine koja iz gotovo apsolutno lukrativnih pobuda uz pomoć sile vlada većinom, primenjeno se katkad služeći svakakvim idejama u koje ne veruje, jer ne veruje ni u šta.

Da situacija bude kompleksnija, misli koje mnogi pripadnici potlačene većine zapravo imaju glede postavke sveta mogu vas naterati da se… umalo rekoh „zamonašite“, pa se setih da biste i u tom društvenom sektoru naišli na iste vladajuće i nimalo duhovne tipove ličnosti, samo sa neobičnim pseudonimima.

Bekstva nema, osim eventualno u svet umetnosti.

*

O filmovima sa Slobodne zone nisam pisao pošto je u to vreme Dijana Hrka štrajkovala glađu.

Da li sam mislio da je festival trebalo da se održi?

U principu da, naročito ako u postavci nema eskapističku nego budilničku srž, i verovatno da bih Slobodnu zonu ispratio na relativno uobičajeni način da se u datom periodu na obodu šatorskog nasilja (slovo „i“ nije greška u kucanju) nisu zbivale stvari koje se nisu smele ignorisati.

Slično je i sa Festivalom autorskog filma čijem se praćenju preprečuje napad – do sada nije demantovano – osuđivanog ubice na novinarku i kamermana televizije N1.

Da toga nije bilo verovatno ne bih u DKC-u samo gledao film Hane Jušić „Bog neće pomoći“ (sasvim aktuelan naslov), već bih nakon toga o njemu i napisao pokoji pasus.

Pa šta što sam žureći na projekciju zaboravio da su zbog kružnog toka uklonili pešački prelaz na Trgu republike i onda par sekundi razmišljao da li da pred „komunalnim policajcem“ preskočim ogradu i presečem preko kolovoza?

Etički me ništa nije sprečavalo da to i učinim, da bi me samo projekcija mogućih posledica naterala da produžim niz ogradu i „očešem“ za sada i dalje postojeći pešaški prelaz kod Narodnog pozorišta.

Šta je moglo da se desi da sam poslušao prvobitni nagon?

„Ej, ti!“; „Šta ja?“; „Pokaži ličnu kartu“; „Neću, žurim na film“; „Stani!“; „Neću!“.

I onda bi sledio fizički sukob sa kostimiranim bićem sa potencijalnom kriminalnom prošlošću, snimci sa sigurnosnih kamera koji u roku od par sati dospevaju do režimskih povraćovizija, „boljševički ustaša ruši državu!“, itd.

Eto, da nije bilo najnovijeg i do sada najozbiljnijeg napada na novinare progutala bi se goreopisana abnormalnost ličnog rezonovanja i kolektivnog stanja i pisalo bi se o filmovima.

Kao i u ranijim sličnim prilikama, ni ne pomišljam da osuđujem bilo koga.

Neke od ljudi koji svake godine stvaraju FAF poznajem, volim sa njima da razgovaram i podržavam ih u odluci da održe festival.

Ove godine od države skoro da nije dobijena nikakva finansijska potpora, što zapravo znači da su ljudi koji su oteli državu sprečili da naš novac stigne do FAF-a, ili ga više ni nema jer se troši na fašis… hoću reći ćacističke potrebe.

Dakle, što se mene tiče, ko hoće neka bez griže savesti pogleda poneki film na FAF-u, što ću i ja do petka učiniti, a u pogledu pisanja o filmovima neka se vodi trenutnim raspoloženjem.

Valja se i izmestiti na par sati, budući da je užas sveprožimajući i u njemu se nalazimo svi: publika i ekipa FAF-a, Dijana Hrka i Milomir Jaćimović, novinari i kamermani nezavisnih medija, dramaturzi koji pišu esejističke tekstove o filmovima…

*

Evo i nekoliko predloga za gledanje.

Tokom palićkog i sarajevskog festivala u Danasu je pohvalno pisano o filmovima „Dva tužioca“ Sergeja Loznice, „Zvuk pada“ Maše Šilinski, „Da!“ Nadava Lapida i „Nestašne devojke“ Urške Đukić (izvorni naslov je bolji, pozajmljen od popevke „Kaj ti je deklica“, tj. „Šta ti je devojčice?“).

Svi navedeni filmovi su pre svega iskreni pa potom duboko promišljeni, čega nam fali i u Skandinaviji i u paradržavnim tvorevinama sa (pre)dugotrajnim hladnim revolucijama koje pokušavaju da ih vrate ka nekakvom meritokratskom uređenju.

Aha, evo nove autohtone jezičke inventivnosti! „Hladna revolucija“ – možda se tako može najbolje definisati ovo u čemu već godinu dana živimo?

Na empirijski osećaj mogu da preporučim da se šansa da filmovima „Alfa“ Žulije Dikurno, „Nestanak Jozefa Mengelea“ Kirila Serebrenikova (možda nastavi više nego dobar niz započet filmovima „Žena Čajkovskog“ i „Limonov: Balada“, a svakako vredi pratiti rad ruskih disidenata u emigraciji) i „Maldoror“ Fabrisa du Velca (mada on već izvesno vreme uglavnom potpisuje ne preterano uzbudljive žanrovske uradke; hej, šta fali neambicioznom ali valjano kompletiranom belgijskom žanrovskom stvaralaštvu?)

Umesto zaključka, prijavljujem da sam pročitavši još jednom tekst u cilju ispravljanja slovnih i gramatičkih grešaka primetio da zvuči smireno, takoreć’ racionalno.

Kao da ga je napisao neko drugi, s obzirom da ta dva prideva ne prilaze ni blizu opisu raspoloženja u kojem se nalazim.

Simjane Pavloviću, moja verna alter-senko, spasao si me juče kod kružnog toka na Trgu, a nadam se i sada za tastaturom…

Ali, solidno se znamo, pustićeš me ti da totalno poludim onda kada budeš mislio da mora.

Valjda ćeš biti u pravu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.