Festivali pobune ili sramote?

Sofi Šol je, dokazuju fotografije, samoubilačku borbu protiv nacista ponekad prekidala izletima u prirodu.

Ne bi me iznenadilo da je išla i u bioskop (gde je mogla da pokuša da skrene misli uz UFA operetu ili melodramu skandinavskog porekla).

Ja, recimo, već osam meseci to ne radim, osim jednom i uz škrgutanje zuba, kada su me pitali da li bih se na malom ekranu pravio pametan po pitanju igrane verzije „Snežane“ (pa sam, je li, morao i da je pogledam, a to se moglo samo u bioskopu).

Umoran od insistiranja na principu, pre mesec dana sam navodno podigao veto sa pisanja o filmovima sa redovnog repertoara, objašnjavajući to potrebom da se ostane normalnim dok bijemo očekivano dugačku bitku protiv mediokritetskog zla.

Pa eto, ni od tada me multipleksi nisu ugostili, jer beše Vidovdan, i režim opet testiraše od strane evropskih korporacijskih političara tolerisane granice ugnjetavanja življa što obitava van granica Licemerske Unije, i desiše se potom nove blokade, i studente i profesore nji’ove odane muškarci u uzanim majicama i helanka-farmerkama odvodiše, i u kom mračnom kazamatu sede i zubi i bubrezi da li na broju su im satima se ne znaše, i odakle ova epika pristigaše ko bi ga znao, ali slutim da ima veze sa onom potrebom da se ostane normalan…

A sledeća faza tek sledi, budući da se traže parlamentarni izbori čije raspisivanje – da bi se desili na jesen – ima smisla tek od kraja jula.

Još ako opozicija pobedi svoju prepametnost, marginalizuje spavače službe, pojasni evropskim partnerima da su se pravila igre izmenila, onda se udruži i uputi zahtev za lokalnim izborima u velikim gradovima… izgledi za relaksaciju od neposredne stvarnosti postaju još mršaviji.

Za sada, tu su letnji filmski festivali.

Manje-više.

Glumci su otkazali niške Filmske susrete, odložen je i Bašta fest…

Da podsetim, pre nekoliko meseci nije održan ni beogradski FEST, pre toga ostavljen bez ikoga ko bi ga uopšte mogao organizovati – odluku o odlaganju saopštila je nambijčeva sekretarka za kulturu, a kroz njenu šturu i nezvaničnu izjavu datu novinaru koji joj je nekako ušao u trag prepoznavao se režimski narativ o domaćim izdajnicima što destabilizuju državu blagostanja.

Evropski filmski festival Palić je već godinama pod mačem neodržavanja, dobijajući domaći deo budžeta u poslednjem trenutku.

Za sada sve deluje po običaju, što znači da će se festival na koncu desiti i da ću krajem jula provesti tradicionalnih nedelju dana na obali zatrovanog jezera (ako se ne varam, lanac ishrane se raspao što je izazvalo namnožavanje bakterija; deluje kao dobra metafora za celo društvo).

Prošlog jula palićku produkciju tekstova započeo sam izveštajnom kritikom naslova „Poziv na ubistvo art-filmom“; šta ću, sklon sam provokaciji, a i jeste se radilo o trosatnom omnibusu Jorgosa Lantimosa.

Tekst se dobrim delom ticao otvaranja festivala na kojem su govorili sekretar ministarstva kulture (nazvan Neimenko Bezprezimenić, ali bilo bi uputno negde mu zapisati stvarno ime i prezime) i pokrajinska premijerka Maja Gojković.

Neimenko je izviždan kada je pomenuo kulturne zasluge vrhovnika piramidalne strukture i praktično mu nije omogućeno da dovrši svoj govor, da bi potom Maja G. dobila svoju instantnu porciju buke, zasluženu trodecenijskim i pregalačkim unazađivanjem društva.

Ipak, uvidevši da se Maja G. u govoru drži opštih mesta i inteligentno odrađuje povereni joj zadatak, publika se umirila i dozvolila joj da što pre završi.

Pitam se da li će se osobe poput Neimenka i Maje G. pojaviti i ove godine, ili su shvatile da njihove govorancije imaju malu šansu da uopšte započnu a nikakvu da se i dovrše?

Premisa mi je pogrešna, pošto takvi ljudi ili ne praktikuju slobodnu misao ili su im tragovi mišljenja kontaminirani još beznadežnije od palićkog jezera.

Zločin koji se dogodio u Novom Sadu je priličnu netrpeljivost prema režimskim funkcionerima (postalo mi je neprikladno da ih nazivam državnim) preveo u domen apsolutnog.

U tom pogledu, upućujem im apel da ovog leta ne šalju nikoga na otvaranje palićkog festivala, a onda neće morati ni da kupuju karte ćacijima kako bi izigravali grupu za politiku nezainteresovanih građana koji bi da uživaju u kulturi i nervira ih zviždanje i „pumpanje“ dok Maja G. ili ko god drugi pokušava da sa bine stvori iluziju normalnosti.

Zapravo, maksimum koristi koji im je na raspolaganju je to što ćemo se na nedelju dana samoukloniti u palićki azil i pretvarati se da nekakva primisao standardnosti može i dalje postojati.

Pokušaj proizvodnje konflikta samo će zašiti ranu koju razjapljuje griža savesti – izazvanu time što se pravimo blesavi dok se sve raspada – i iz poljske bolnice nas vratiti na bojište.

Pre pisanja ovog teksta sam pročitao gorepomenuti „Poziv na ubistvo art-filmom“ da bih se podsetio šta se zbivalo na prošlogodišnjem otvaranju.

Kaže autor, mukom probijajući put do povezujuće suštine Lantimosovog omnibusa: „bespogovorno služenje neizostavno donosi tragediju“.

Pretrnuo sam od te misli koja iznova pokazuje da smo oduvek znali šta će se kad-tad desiti, i većinom vremena zarobljeni u svojim mikrosvetovima nismo uradili dovoljno da to sprečimo.

Posledica su implozivni i eksplozivni besovi koji se dešavaju poslednjih meseci, a iole mudra osoba svakako ne bi trebalo da ih nepotrebno provocira na festivalskim otvaranjima.

Neka nas pusti da se brukamo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.