Godina rasprsnuća

Od prethodne godine se, pak, opraštam u kulturnoj rubrici, razmišljajući o svom, užem sektoru patnje i odgovornosti.

Situacija mi deluje pročišćeno.

Mnogim, pri tome najbitnijim, filmskim festivalima je obustavljeno državno – što će reći, naše – finansiranje, a neki nisu ni održani.

Sa druge strane, režim je osnivao simulakrumske filmske svetkovine o kojima je bilo mučno i razgovarati.

Proizvodnja filmova je „u leru“, dok se autori snalaze pomoću veza koje su ostvarili sa evropskim fondovima, a niži ešalon filmskih radnika preživljava zahvaljujući gostujućim serijskim i žanrovskim produkcijama (kojih će, takođe, biti sve manje).

Možda neko iz ministarstva kulture dobije nalog da me demantuje fiktivnim statističkim podacima, ali koga je više uopšte briga šta oni imaju da kažu?

Ministar svakako ima svoje generalštabske brige iz introspektivnog niza „Da li sam škartiran? Da li imam saznanja kojima bih mogao da ucenjujem gazdu? Da li bi to moglo da se po mene završi jako loše i mudrije je da nastavim da radim sve što mi kažu? Makar to uključivalo svakodnevno izigravanje budale u živom televizijskom prenosu? Informerov studio je ipak bolji od ćelije, iako meni ne bi zapala ona za blokaderske ustaške boljševike, sa prelivajućim čučavcem i ispovraćanim ćebetom. Barem se nadam da ne bi…“.

Pre par godina, kada sam rešio da „zamrznem“ svoj bojkot FEST-a i svratio u Dom sindikata po akreditaciju, spremno me je sačekala novinarka Radija Beograd, fina žena poznata mi od ranije, sa pitanjem da li bih izjavio nešto o programu i filmovima koje ne bi valjalo propustiti.

„Izvini, stvarno. Nisam baš pripremljen, ne znam šta se sve pušta“, rekoh, a u stvari mi je bilo mrsko da svoj glas i sve što jesam i što bih mogao biti dajem na uslugu RTS-u.

Da li tog leta ili sledećeg, sličan izgovor sam iskoristio i na Paliću, u slučaju molbe novinarke Blica.

Da li preterujem u svojoj materijalizaciji uverenja?

Verovatno, ali sam recimo siguran da ne možete igrati u filmovima koji su na bilo koji način povezani sa Željkom Mitrovićem, ili mnogo blaže, da ne možete na RTS-u davati intervjue bez doticanja društvene realnosti a da se u isto vreme na radnom mestu borite protiv režimskog sluge sa dokazanom ratnozločinačkom prošlošću.

Čini se da je razvoj događaja u Narodnom pozorištu bio ključna tačka od koje je dramskim ali i svim drugim umetnicima na državnom budžetu, kakav je da je, postalo jasno da im nadalje neće biti dozvoljeno egzistiranje dostojno ljudi iole slobodnog duha.

Društvena atmosfera u kojoj je Tihomir Stanić mogao da uveče govori na protestu „1 od 5 miliona“ a sledećeg jutra na Pinku promoviše novu predstavu u kojoj igra više ne postoji.

Da ne bude zabune, nimalo ne želim da navodeći njegovo ime vršim nekakvu kritiku Tihomira Stanića.

Jednostavno, služim se njegovim primerom da bih prikazao kako je tada bilo, dok su sada rukavice bačene na pod a šake drže hladno oružje (stilska figura; niko neće biti skalpiran).

2024. godina je, na planu kulturne scene, okončana upadom grupe alternativnih „frikova“ u Dvoranu kulturnog centra – koji sam, da takođe ne bude zabune, načelno podržao – da bi kraj ove godine doneo pobunjeničko buđenje do tada samo u intimnom okruženju govorljivih institucionalnih umetnika.

Sve iluzije su se rasprsle, svi samonalepljeni flasteri su strgnuti sa usta.

Groteskna i diletantska višemesečna predstava u centru Beograda, koja se od danas igra pod naslovom „Božićno selo“, učinila je da se u istinskim pozorišnim hramovima konačno razmahne stvarnost.

Kao što se da primetiti, nije bilo lako, a ne treba se zavaravati da neće biti još teže.

Krajem marta sam otvorio excel fajl u kojem zapisujem naslove odgledanih filmova i bio zabezeknut pred saznanjem da sam za skoro ceo mesec odgledao dva nova engleska horora – puštena upravo sa potvrđenim očekivanjem da će biti sasvim idiotski – i „Orlovsko gnezdo“.

Valjalo se boriti sa grižom savesti prilikom svake uobičajene delatnosti, valjalo je u avgustu u Sarajevu juriti karte za festivalske „umjetnosti“ i petominutni intervju sa Rejem Vinstonom a onda uveče pratiti vesti iz Beograda o zlostavljanju studenata u garaži zgrade vlade.

Sve što je rađeno, proživljavano, planirano, u kadru je imalo olujni oblak na nebu i sunce koje se pomalja iza horizonta.

Nestajanja su donosila teme za odmak od neposrednog užasa.

Umro je Robert Redford koji je ceo svoj život posvetio borbi za prostor pokazivanja istine.

I umro je Džo Don Bejker koji se upisao na Actors Studio tako što je na audiciji pažljivo slušao svog scenskog partnera.

I upravo je umrla Brižit Bardo koja je volela životinje i možda ništa drugo osim njih.

Neka se odmore, dok nas koji imamo privilegiju da smo živi čeka nastavak velikog posla.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.