Koji su bili filmski uzori scenarista „Paljenja Ćacistaga“?

No, upravo njegova semiotika prilagođena na svaki način nepismenima a pritom i deficitarnima po pitanju koeficijenta inteligencije mi je poslužila da se prisetim nekih ne toliko poznatih slučajeva prvih ruku scenarija velikih filmova. Recimo, malo ljudi zna da je scenarista „Psiha“ Džozef Stefano po nalogu šefova filmskog studija Paramaunt inicijalno sasvim drugačije pristupio adaptaciji romana Roberta Bloha.

No, kada je projekat dospeo do Alfreda Hičkoka, on je zahtevao sastanak sa predstavnicima vlasnika Paramaunta, znajući da planiraju prodaju studija i da su s tim u vezi možda skloniji da se upuste i u poneki poslovni rizik. Ikonoklastični genije je tada izrekao antologijsku, mada iz nekog razloga retko citiranu izjavu: „Ja ne pravim svoje filmove za ćacad“ – sagovornik nije imao pojma koji su ti, ali je znao da ima posla sa neverovatnim vizionarom – „nego za ljude koji poseduju funkcionalni kognitivni aparat.

Zaista, da li bi vama bilo zabavno da manipulišete potpunim moronima? Navesti iole pametne ljude na pogrešan zaključak o razvoju narativa… e, to je izazov!“. Videvši da nekim čudom njegove reči dopiru do čoveka iza velikog stola od mahagonija, Hičkok je zatim insistirao i da se promeni naslov.

Ceo događaj bi bio zaboravljen da nije bilo posthumno objavljenih memoara Džozefa Stefana u kojima su se nalazile i dve početne scene prve ruke scenarija „Psiha u bapskoj suknji“. I ko zna, možda je upravo taj segment memoara koristio scenarista „Paljenja Ćacistaga“ kao uzor za konstrukciju fabule svog filma i postupak slanja poruke ciljanoj publici.

* * *

1. ENT. Gatarina soba – NOĆ

(Kamera prelazi preko zagušljive prostorije natrpane sitnicama i rekvizitima namenjenim za rituale predviđanja budućnosti i prizivanja duhova. U sredini sobe je okrugli sto na kojem je, malo sklonjena ka ivici stola, kristalna kugla. Za stolom sede MERION KREJN (30, odevena u urednu kancelarijsku odeću) i GATARA (60, u ofucanom vunenom ogrtaču, sa šarenom maramom na glavi).)

LAJLA KREJN (off): Kada sam sestri predložila da, umesto kod psihoanalitičara, svoj nemir izazvan opštim životnim nezadovoljstvom ublaži posetom čitačici sudbine, prvo je pomislila da se šalim. Onda mi reče, „Ne može da škodi. A i jeftinije je“. Eh, da je samo znala…

(Koščate ruke ređaju tarot karte po okruglom stolu prekrivenom ofucanom čojom. Okreće jednu na kojoj je krčag pun zlatnika.)

GATARA: Očekuje te nezakoniti finansijski dobitak. Čuvaj se njegovih posledica. (Merion se prezrivo osmehne. Gatara okrene sledeću kartu na kojoj je kostur sa srpom.) U smrtnoj si opasnosti koja je povezana sa finansijskim dobitkom. Predstoje ti važne odluke, i budi oprezna.

(Merion prisloni bradu na šaku, sa pogledom žene koja se dosađuje.)

LAJLA KREJN (off): Moja draga, lakomislena Merion… Zašto si gatarine reči shvatila kao ideju a ne upozorenje?

(U Merioninim očima nazre se iskra uzbuđenja.)

PRETAPANJE NA…

2. ENT. Normanova soba – DAN

(Soba u potkrovlju. U uglu je dečji krevet sa plišanim medvedićem kod uzglavlja. U medvedića je zaboden veliki nož. NORMAN BEJTS (25, mršav, obučen neupadljivo i čisto, u pantalone i košulju) stoji pred ogledalom. U rukama drži žensku periku. Pogleda u svoj odraz u ogledalu. Polovina njegovog lica se krivi, kao da se bori sa nekom unutrašnjom silom koja pokušava da izađe na površinu. Poklekne pod pritiskom i, kao tuđim rukama, stavlja žensku periku na glavu. Pomeri se malo u stranu. Njegov odraz je sada uz levu ivicu ogledala.)

NORMAN (glasom starije žene): Pokvareni dečače! Kada sam prvi put videla kako zveraš u srednjoškolke u letnjim haljinama znala sam da ću sa tobom imati pune ruke posla!

(Norman skida periku. Pomeri se u drugu stranu. Sada je njegov odraz uz desnu ivicu ogledala.)

NORMAN (svojim glasom, potčinjeno): Imao sam petnaest godina, majko. Šta drugo da gledam? Nisam mogao zauvek ostati tvoj mali mezimac. Nisi valjda mislila da ćeš biti sunce oko kojeg ću se okretati dok ne ostarimo zajedno?

(Norman stavlja periku. Pomeri se ponovo u stranu da bi odraz bio uz levu ivicu ogledala.)

NORMAN (glasom starije žene): A zašto da ne?! Te prljavuše bi ti samo nanele bol. Ja bih te štitila celim svojim bićem da me nisi…

(Norman skida periku. Pomeri se u stranu da bi odraz bio uz desnu ivicu ogledala.)

NORMAN (svojim glasom, ljutito): Da te nisam… šta? Ubio, je l’ to?! A sada i dalje ne mogu da te se otarasim! (Norman stavlja periku i mahnito hoda ispred ogledala. Udara se po glavi.) Izađi iz mene! Imaj milosti! (Skine periku. Udari ogledalo pesnicom kojom drži periku. Ogledalo se razbije i sada Norman vidi nekoliko svojih odraza. Padne na kolena ljubeći krvavu periku.) Majko, oprosti mi. (Dok stavlja periku ponovo na glavu, dečjim glasom.) Biću tvoj verni dečak, zauvek.

ZATAMNJENJE

* * *

Producenti su, po diktatu vlasnika holivudskih filmskih studija, scenaristima nametali pripovedačke tokove za koje su smatrali da će biti prijemčivi većinskom delu publike. Alfred Hičkok je iskoristio povoljni trenutak i promenio paradigmu, da bi krajem šezdesetih ambicioznija komunikacija autora sa konzumentima njihovih dela postala pravilo. Ipak, cikličnost poimanja intelektualne sposobnosti gledaoca tokom 1980-ih je donekle vratila raniji nipodaštavajući odnos, da bi 1990-te iznova dale priliku scenaristima visokobudžetnih filmova da stvaraju zahtevnije dramske celine.

Dejvid Finčer je posle pakla studijskog mešanja koji je prošao tokom rada na trećem delu „Osmog putnika“, te osnažen uspehom filma „Sedam“, bio posebno raspoložen za kompletiranje autohtonog i beskompromisnog filma iza koga bi mogao da stoji celim svojim umom i dušom. No, scenarista koji se izborio za posao adaptacije romana Čaka Palahnjuka „Borilački klub“ bio je Džim Uls, iskusni i do tog trenutka ni na jednom filmu na kojem je radio potpisani studijski zanatlija. Znao je s kim imaju posla po kancelarijama vlasnika novca, pa je u dogovoru sa Finčerom u jednoj od ranih verzija scenarija, u periodu odobravanja budžeta, dodao malu uvodnu scenu namenjenu prevenciji zbunjenosti sporomislećih gledalaca. Takođe, predložio je da radni naslov bude „Ćacilački klub“.

1. ENT. Avion – NOĆ

(Dugačka avionska putnička kabina tokom noćnog leta. Redovi sedišta su polu-prazni. Na prelazu između putničke kabine i malog odeljka za posadu i ketering su dve stjuardese. PRVA STJUARDESA (27, crnkinja, ravna kosa) je zabavljena redovnim dužnostima. DRUGA STJUARDESA (28, belkinja, kineski štapići zabodeni u urednu punđu) se pomalo dosađuje, naslonjena na zid.)

PRVA STJUARDESA (dok ređa porcije avionskih obroka u pretinac): Ima li večeras neko perspektivan u tvom sektoru?

DRUGA STJUARDESA: Jok. Uobičajena kolekcija propalica, trgovačkih putnika, porodičnih ljudi, studenata… Mladog, neoženjenog sportskog agenta nema ni za lek.

(Prva stjuardesa zatvori pretinac, pridigne se i pridruži koleginici. Zajedno gledaju ka sedištima sa putnicima.)

PRVA STJUARDESA: Kad bih samo „kliknula“ s nekim, onako spontano… Smučili su mi se sastanci na slepo. Čim čuju da sam stjuardesa aktiviraju im se zadrta predubeđenja o ljudima i njihovim karijernim izborima. Da ne pominjem da svakog drugog kog mi nameste ne bih ni pogledala na ulici. (Pokaže očima ka nekom od putnika.) A onaj na 12D? Umereno je sladak.

DRUGA STJUARDESA: Aha. Osim toga i vrlo pričljiv. (Prva stjuardesa podigne jednu obrvu.) Ceo let živahno ćaska sa svojim saputnikom. Jedini problem je što je sedište do njega prazno.

(Srednji plan PUTNIKA (30, vitak, u izgužvanom odelu) na sedištu 12D. Klima glavom, slušajući zanimljivu priču koja stiže sa praznog sedišta do njega.)

PUTNIK (off): Ljudi me uvek pitaju da li poznajem Tajlera Durdena…

* * *

Kancelarijske birokrate iz filmskog studija su bile zadovoljne, između ostalog i zato što će moći da slučajno svrate do zgrade za audicije baš kada se budu birale dve mlade glumice za male ali primetne uloge stjuardesa. Projekat je odobren a uvodna scena nije bila snimljena, da bi je Džim Uls kao primer mudre manipulacije naveo u svom udžbeniku za učenje pisanja scenarija, napisanom za vreme kovid karantina. Skoro sigurno, Ulsovo uputstvo naslova „Kako napisati scenario za film namenjen publici koja pomera usta dok čita jednosložne reči?“ je sekretarica predsednika Srbije nedavno dobila zadatak da naruči sa Amazona.

Poslednja scenaristička anegdota tiče se početaka karijere Kristofera Mekverija, danas uspešnog autora kasnijih nastavaka serijala „Nemoguća misija“. Mlad i nesiguran, želeo je da se osigura da će on i njegov podjednako mladi saradnik, reditelj Brajan Singer, preskočiti prvu rampu za kojom stražare nedovoljno koncentrisani studijski čitači scenarija sa celim balama papira naslaganim na i oko radnih stolova. Stoga, scenariju „Dežurnih krivaca“ – u tom trenutku razvoja nazvanom „Dežurni ćacivci“ – dodata je kratka uvodna scena.

1. ENT. Kuhinja – DAN

(Neuredna porodična kuhinja. OTAC (45, u beloj potkošulji zategnutoj preko pozamašnog stomaka) sedi za stolom nakon doručka i puši cigaretu. MAJKA (42, sa kuhinjskom keceljom, u papučama) pere sudove u sudoperi. DEČAK (12, sitan, kržljav) sedi za stolom preko puta oca.)

OTAC (dečaku): Nastavnica Jankovič me je ponovo zvala… (Pogleda u stranu.) Kakvo je to ime uopšte?

MAJKA (ne okrenuvši se, dok ispira tanjir): Mislim da je sibirsko.

OTAC (majci): Prokleti Jermeni, namnožili su se k’o stenice. Jesi pročitala ono u novinama da sada imaju i svoju kriminalnu organizaciju? (Dečaku.) Što me podseti na ono što sam hteo… Dakle, ta Jermenka me zvala i rekla mi da po školi pričaš da ćeš postati najveći zlikovac koga je svet ikada video. Da to više nisam čuo dok si u mojoj kući! Vuci se sad uz sobu… (Dečak ustaje.) …i skidaj sa zidova sve one skice piramidalnih šema i stabla pet sicilijanskih mafijaških familija.

(Dečak se vidno hramajući udaljava ka vratima kuhinje.)

OTAC (dok dečak zamiče u hodnik): Prestani sa tim ćopanjem! Očešao si prekjuče prst o nogu od stola. Ništa ti nije! (Gasi cigaretu u šolji kafe. Dečakovi koraci u hodniku, jedan glasniji od drugog, polako utihnu.) Jankovič… Prokleti Jermeni…

MAJKA (okreće se brišući ruke krpom): Muzikalna su nacija. I Šopen je beše bio Jermenin? Znaš ga? Čuveni ksilofonista.

(Majka dolazi do stola i uzima dečakov tanjir. Nervozno se osmehne i pokaže ga ocu. Na tanjiru je senfom ispisano „Kajzer Sose“.)

* * *

Šaljivi ton scene ukazuje da je Mekverijeva prvobitna namera bila da čitač ne baci scenario u korpu za otpatke pre nego što je stigao do kraja prve stranice, pa zatim i da se sasvim ne izgubi u kolopletu likova i žargonskih dijaloga, barem znajući ko je glavni negativac. Mnogo godina kasnije, „štrihovanom“ uvodnom scenom „Dežurnih ćacivaca“ rado zabavlja posetioce predavanja na temu idiotizma sa kojim se susretao dok je preskakao neophodne letvice do holivudskog uspeha i uvaženosti. S filmom „Paljenje Ćacistaga“ u vezi, zanimljivo je da je jednom od Mekverijevih predavanja prisustvovao i kulturni ataše srpske ambasade.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.