Kultura sporta

Oduvek sam, putem malog ekrana televizijskog prijemnika, pratio gotovo isključivo sportove koje sam, dobro ili ne toliko dobro, umeo da igram. Gledali su se, dakle, košarka, fudbal, odbojka i tenis.

Ređe i skijanje, čija mi je repetitivnost smetala, ali kada se ne gleda nego radi, sa narastajućom brzinom i truckanjem, nema mnogo boljih osećaja.

Ponekad bi se tom spisku dodao i rukomet koji zapravo pripada proživljenom iskustvu budući da je bio prvi sport u mojoj osnovnoj školi.

Naravno, igrao se koliko se moralo dok bi češće profesor fizičkog, valjda rođen na Kosovu, u svlačionici izgovarao rečenice tipa: „Suvo je danas pa ćemo fudbaljic, samo hladno je pa se dobro obucite gore“.

I onda bi, na temperaturi oko nule, u šortsu i dukserici, usledio najzabavniji (ili, pre, jedini zabavan) period školskog dana.

Tokom gimnazije smo, kao retki muškarci u društvenjačkom odeljenju, na fizičkom dva puta nedeljno ostavljani na miru i igrali basket.

Ili smo sa devojčicama igrali odbojku, što je bilo fino iz više razloga, između ostalog zato što je među njima bilo i takvih koje su umele ozbiljno da raspale i „upiju“.

Brojčana limitiranost dovela je do toga da sam redovno učestvovao i u školskim turnirima iz svih sportova sa loptom gde bismo uglavnom izbacivali druge društvenjake pre nego što bismo naleteli na prirodnjačku minu – jer, tamo su igrali ne svi nego najbolji.

Iza tih turnira ostala su sećanja o trudu za tim, o zajedništvu, o odlučujućim trenucima iza kojih ne postoji šansa za ispravku, o uspehu koji donosi zaslužena sreća, i porazu kao posledici ograničenja stvarnosti.

A iznad koncepata o kojima, normalno, tada nismo svesno razmišljali, bilo je uzbuđenje takmičarske igre.

Vratimo se sada gledanju, i posvetimo tenisu.

Devedesetih sam pratio Dejvis kup muku evroafričke zone i Zimonjića i Vemića u borbi sa najboljim timovima Zimbabvea i Alžira.

Onda su pristigle nove snage, Afrika je ostavljena u prošlosti, i sećam se maloletnog Tipsarevića koji je sam izbacio Poljake, postavši valjda prvi igrač koji je u oba meča Dejvis kupa pobedio nakon što je gubio sa 0:2 u setovima.

Par godina kasnije to je ponovio i protiv Belgijanaca, s tim što je tom prilikom Zimonjić u paru sa ko zna kim izgubio dubl, te je u petom meču sav pritisak pao na izvesnog sedamnaestogodišnjaka imena Novak Đoković.

Dečko je izgubio sa laganih 3:0, i bio smiren i nasmešen pre, tokom i posle meča.

Jednostavno, nije se moglo.

Belgijanac je imao skoro dva metra, bio je koju godinu stariji i već ozbiljan profesionalac.

Mladac je bio svestan kako ograničenja stvarnosti, tako i svog talenta koji će, radom, doći na naplatu.

I, par godina kasnije, istog tog Belgijanca je „oduvao“ u uvodnom kolu nekog velikog turnira.

U poslednjih deset godina, mešavina obaveza odrastanja, sve veće industrijalizacije sporta, te domaćeg društvenog zla koje je kontaminiralo apsolutno sve što nas okružuje, ogadila mi je i gledanje i navijanje.

Nastradao je i tenis, sve do nedavnog popodneva kada sam se, van Beograda i umereno dokon, odlučio da bacim pogled na vimbldonska dešavanja.

Dva dugačka forhend slajsa Natalije Stevanović, ta zaboravljena umetnost koju sam i sam voleo da upotrebljavam, učinili su da nastavim praćenje, videvši da se radi o teniserki koja igra svoju igru.

I sve drugo, od ponašanja do nestandardnog bacanja lopte pri servisu, otkrivalo je Osobu.

Sa druge strane mreže bila je još jedna dvadesetosmogodišnjakinja, Nemica kojoj je, kao i Nataliji Stevanović iz Niš(a), drugo kolo Vimbldona bilo rezultatski vrhunac karijere.

Lako je upotrebiti tu reč, a malo teže kada pomislite da se iza nje nalazi petnaest godina posvećenosti i ljubavi, povreda i bolesti, privatnosti koja se utapa u životni poziv.

I sada su jedna protiv druge, za ono što im je, iz svih mogućih razloga, izmicalo.

Natalija Stevanović je, nakon skoro tri sata slajsiranja, udaranja iz sve snage, skraćivanja, stizanja, pobedila i sledećeg dana sam se „nacrtao“ ispred televizora da gledam meč trećeg kola sa Petrom Kvitovom, oduvek mi simpatičnom levorukom Čehinjom koja je, jer je to mnogo lako, dva puta osvajala Vimbldon.

Natalija Stevanović ne da se nije obrukala, već je bila na ivici trećeg seta protiv teniserke koja, takođe, igra pomalo „retro“ tenis, sa neprestanim udaranjem iz sve snage koje donosi ili direktan poen ili grešku.

Posledično, protivnica takve igračice nema mnogo prilika za svoju igru.

Igre je, ipak, bilo, sa vrhuncem u besnoj razmeni bekhend paralela, na svaki način predivnom mikro dvoboju unutar susreta ravnih.

Dvoboju koji je Natalija Stevanović dobila, i sada ima dokaz da može.

A rekao bih da je to oduvek znala.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.