„Ludnica je kanda otključana“

„Je l’ ovo neka zaje*ancija?“, pitate se tokom spasonosne sekunde u kojoj ponovo postajete osoba ispunjena detinjom naivnošću.

Ipak, predsednik Amerike je povodom smrti Roba Rajnera i njegove žene, ubijenih nožem na spavanju od strane mentalno bolesnog sina, zaista osetio potrebu da sa javnošću podeli sledeće paramisli (posebnu pažnju obratiti na rečeničnu konstrukciju):

„Veoma tužna stvar se sinoć dogodila u Holivudu. Rob Rajner, danas izmučen i teskoban čovek, a nekada veoma talentovan reditelj i zvezda sveta komedije, je preminuo, zajedno sa svojom ženom Mišel, što je, kako se navodi, bila posledica besa koji je izazivao putem svoje ogromne, nepokolebljive i neizlečive pogođenosti obogaljujućom bolešću znanom kao SINDROM POREMEĆENOSTI TRAMPOM, koja se ponekad naziva SPT. Znalo se da je dovodio ljude do LUDILA svojom pobesnelom opsednutošću predsednikom Donaldom Dž. Trampom, kao i da je njegova paranoja dosegla nove granice nakon što je Trampova administracija nadmašila sve ciljeve i očekivanja izuzetnosti, i sa Zlatnim dobom Amerike koje nam predstoji, možda kao nikada ranije. Neka Rob i Mišel počivaju u miru!“

Ima li uopšte smisla osvrnuti se na život i delo Roba Rajnera u tekstu čiji je početak opoganjen ovakvim nepojamnostima sa najviše instance?

Baš i nema, ali moram.

Bio je sin Karla Rajnera, nekima najpoznatijeg po liku „Vitekera Volta“ iz filma „Rusi dolaze“, a široj publici po matorom ekspertu za prevarantsku glumu Solu Blumu iz serijala „Ocean’s Eleven“.

No, Karl Rajner bio je i scenarista i reditelj (kultno remek-delo „Gde je tata?“ sa Džordžom Sigalom, opšte znani klasici sa Stivom Martinom „Čovek sa dva mozga“ i „Sve od mene“, između ostalog).

Kada se zagrebe ka srži, Karl Rajner je bio za komediju, a posebno crnu komediju, nadareni vojnik industrije zabave, konstantno u sukobu sa nadređenim oficirima.

Komunikativni, ambiciozni i svakako dovoljno talentovani sin Rob je morao krenuti njegovim putem, a u jednom intervjuu je naveo da mu je među prvim poslovima bila „modernizacija“ filmova, tj. da je imao zadatak da u scenarije ubacuje izraze poput „far out!“ i „groovy“ kako bi konačni proizvod bolje komunicirao sa „hipi“ ciljnom grupom.

Bio je i glumac od „ja u drugim okolnostima“ vrste, što je nastavio da radi i kada je postao uvaženi reditelj (recimo, u „Mecima iznad Brodveja“ Vudija Alena).

Nije imao rediteljski stil, ukoliko se stilom ne može nazvati poštovanje svetosti scenarija, te talenat za odabir i rad sa glumcima.

Film „Mizeri“ i alhemijska magičnost tandema Keti Bejts/Džejms Kan predstavljaju najbolji primer Rajnerovog rediteljskog usmerenja (ona je bila strukovno cenjena a eventualno poznata svakom stotom gledaocu, on odavno bačen na đubrište Holivuda zbog višegodišnje opijatske ovisnosti).

Sa druge strane, film „Nekoliko dobrih ljudi“ bi trebalo da pogledaju naši polićajci kojima nekako ne uspeva da uđe u glavu da će na koncu nastradati zbog slepog „postupanja“ po neetičkim i ilegalnim naređenjima.

Usput, na temu glumaca, u filmu na čijoj špici se pre naslova nalaze Tom Kruz, Demi Mur i Džek Nikolson fascinantnu bas liniju i sopranske akcente daju Kevin Bejkon (mada, kada on nije bio fascinantan?), Dž. T. Volš, Kifer Saterlend i naturščik Volfgang Bodison.

„Nekoliko dobrih ljudi“ (1992) je poslednji film Roba Rajnera koji nadilazi ravan bazične upotrebnosti, mada moram da priznam da nisam gledao ništa što je potpisao u ovom milenijumu (valjda i to nešto govori).

Ali jeste neumorno radio, ostavši prepoznatljiva javna ličnost i stereotipni pripadnik liberalne „obalske elite“ koji nije propuštao da neuvijeno izgovori sve što misli o aktuelnom američkom predsedniku.

Ne bih da sada citiram Rajnerove neiznenađujuće i pretežno tačne stavove, već bih tekst polako priveo kraju definicijom „trampizma“ koju je u jednom podkastu dao pokojni Čarli Kirk, osnivač organizacije „Tačka obrta SAD“:

„Donalda Trampa možete nazvati raznim imenima, ali niko nije rekao da je ženskast. U toksično ženskom svetu – svi veliki mediji i skoro svi kulturološki analitičari nisu to ukačili, ali mi jesmo – on predstavlja apsolutnu suprotnost. Ultramuškost, crvena kravata, nikad se ne izvinjavaj!, veliki avion, super bogat, žena manekenka… Ne možeš biti veći muškarac od toga. Mladim muškarcima nije više ni bio bitan program, nije bila bitna politika. Bilo je, ‘on je srednji prst uperen prema svim društvenim stražarima koji me teraju da koristim određene zamenice, koji su mi rekli da ne valjam samo zato što postojim’. Tramp je jedno veliko ‘jebite se!’ feminističkom establišmentu kojem se tokom celog mog života niko nije suprotstavio“.

Ukoliko ovaj pogled na svet ne zvuči dovoljno uznemirujuće, evo još jedne Kirkove oduševljenosti budućnošću kojoj, nažalost, neće moći da svedoči, desila se ili ne:

„Znate onu staru izreku da mladi ljudi postaju sve konzervativniji kako stare? A zamislite tek koliko će ova generacija mladih u starosti biti konzervativna kada su i počeli kao konzervativci i sa 18 ili 19 godina napustili sve liberalne laži?“

Napetost je u poslednjem činu Rajnerovog filma „Nekoliko dobrih ljudi“ izazvana pitanjem da li će naš advokat odbrane uspeti da isprovocira zlikovca da tokom ispitivanja javno ogoli svoju poremećenu unutrašnjost ličnosti.

Tridesetak godina kasnije, njemu srodne, pritom i stvarne manijake ne možete da zaustavite pre nego što, ne plašeći se posledica, svom silom navale na bedeme pristojnosti i psihičke uravnoteženosti.

Što kaže pesma Đorđa Balaševića, „Ludnica je kanda otključana širom ostala, prover’te, molim vas“.