Muke filmskog plemstva

Razmatram mogućnost da ukoliko nekakvi izbori – ili bar borba za izbore – postanu realnost, dignem protestni veto sa pisanja o filmovima sa redovnog bioskopskog repertoara.

Do tada, tj. dok se ne zakotrlja završni čin našeg (iz)vanrednog stanja, nastavljamo da pratimo „striming“ ponudu.

Ove nedelje, pre nego što stignemo do zaslužene zvezde teksta, mogu se pomenuti dva manje ili više omladinska filma.

„Smrt jednoroga“ („Death of a Unicorn“; SAD, 2025; režija i scenario Aleks Šarfmen) nije prikazan u srpskim bioskopima – u hrvatskim, recimo, jeste – što je verovatno mudra distributerska odluka s obzirom da se radi o filmu koji zbog okrvavljenosti nije prikladan za većinu osnovaca (tj. za one koji nisu prošli gradacijsku filmsku edukaciju), a ravna linija fabule i već monotono očekivan ugao kritikovanja liberalnih kapitalista čine ga nedovoljno privlačnim za odraslu, pa još žanru horor/fantastike naklonjenu publiku.

Što ne znači da je loš, čak dapače i štaviše, barem do poslednjeg čina koji je takav da bi se moglo pretpostaviti da je posledica destruktivnog producentskog mešanja u stvaralački proces.

Do tada, Džena Ortega je kompetentni noseći stub kao studentkinja istorije umetnosti koja uspostavlja parapsihološku vezu sa pregaženim jednorogom, Pol Rad cedi svoje nemale kapacitete za gmizavost kao njen otac, korporatiovni advokat koji čudesno biće utamani ključem za točak jer mu ceo incident može samo napraviti pometnju tokom planinskog vikenda sa poslodavcima, a Ričard E. Grant, Tea Leoni i u poslednje vreme za likove tog tipa neizbežni Britanac Vil Polter se šarmantno zabavljaju tumačeći svoje bezobrazno imućne ljudske katastrofe.

Ukoliko ste raspoloženi za mešavinu eskapizma i uznemirujuće stvarnih scena poput one u kojoj gadovi, otkrivši da za sve znane nam bolesti isceliteljski rog nije moguće hemijski reprodukovati, idu po svom adresaru – zapravo, Forbsovoj listi ultrabogataša – i „klasićima“ nude besmrtnost, „Smrt jednoroga“ je dobar izbor.

„Važno je ono što se nalazi unutra“ („It’s What’s Inside“; SAD, 2024; režija i scenario Greg Žardan) je vrlo gledan na Netfliksu, a valja naglasiti da je do te „striming“ platforme stigao tako što je izazvao masovnu nadraženost vlasnika novca na prošlogodišnjem Sandens festivalu koja je rezultirala aukcijom i distributivnim pravima plaćenim 17,5 miliona dolara (sam film je imao budžet od 2,5 miliona).

Kao i u „Smrti jednoroga“, i u ovom slučaju naši antijunaci su finansijski obezbeđene društvene kliconoše na vikend izbivanju u šumskoj vili.

No, fantastika u fabulu ne pristiže iz iskona već tako što jedan od njih predstavlja svoj najnoviji IT uspeh – mašinu uz pomoć koje se svest može transportovati u tuđe telo.

Negde oko polovine filma sistemska kritika biva skrajnuta i primat preuzima mahnita i haotična dramaturška razrada, a poslednji put sam takav utisak mehanizma koji postaje suština imao čitajući „Talentovanog gospodina Riplija“.

Dakle, radi se o subverzivnom konstruktu koji, nakon što je uspostavljen, odlazi u ćošak i pušta da događanje preuzme ulogu atletskog „zeca“.

Možda se najveća dobrobit filma nalazi u podsticanju gledaoca da pojača koncentraciju na maksimum kako bi držao korak sa scenarističkim tempom.

Poput prethodna dva filma, i norveški „Armand“ delo je autora debitanta.

Reditelj „Smrti jednoroga“ je pre toga deceniju i po bio producent a reditelj filma „It’s What’s Inside“ bavio se raznovrsnim kratkim formama, prevashodno muzičkim spotovima.

Tridesetpetogodišnji autor „Armanda“ je, pak, unuk Liv Ulman i Ingmara Bergmana koji je na svom dugometražnom prvencu počeo da radi još 2016. godine, nailazeći na učestalo nerazumevanje norveških i evropskih filmskih fondova.

A onda je imao sreće, nakon što je za glavnu ulogu od početka „zakucana“ Renate Rainsve („Najgora osoba na svetu“) postala „arthouse“ zvezda (kaže da ga je Rainsve zvala odmah posle dobijanja nagrade u Kanu, oduševljena što će sada konačno moći da krenu da rade; prokleta skandinavska racionalnost).

Kada pogleda niskobudžetnost finalnog proizvoda, čovek se zapita šta nije u redu sa tim protestantima da primoravaju izdanak filmskog plemstva da se mrcvari celu deceniju i na kraju uspe u svojoj nameri samo zahvaljujući davnom odabiru tada gotovo anonimne glumačke saradnice.

Svašta.

Valja ovo taktičko odugovlačenje, pošto je „Armand“ – prikazan jesenas na beogradskom FAF-u – psihološki izuzetno promišljen rad čije bi gledanje bilo pokvareno preteranim predznanjem.

Tridesetogodišnja Elizabet nebezbednom brzinom vozi krivudavim putem, u isto vreme brižno – ali i sa distanciranom emocijom u pogledu – telefonom razgovarajući sa svojim sinom.

Jasno je da nešto duboko nije u redu, ali da li sa njom ili sa njenim okruženjem?

Zaputila se u školu malog Armanda gde je čeka razgovor sa šestogodišnjakovom nastavnicom i roditeljima njegovog druga iz razreda kojeg je, navodno, analno uznemiravao.

Prvo suočavanje troje roditelja – gde li je Armandov otac? – ne obećava posebnu filmsku zabavu i strepimo da ćemo svedočiti još jednoj malograđanskoj pričaonici zgodnoj za gledaočevu identifikaciju.

A onda autor počinje sporo „ljuštenje“ kojim prvo nagoveštava porodičnu patologiju, zatim stupa na teritoriju trilera, da bi do kraja stigao do lično-društvenog horora i mračnih hodnika prazne škole koji postaju metafora užasa bolesnog mozga.

Ili pre zajednice nesposobne da na vreme prepozna intimne bolesti koje kroz nju klize, i započne odbranu.

Škola postaje organizam za sebe, značenjski sposoban da istrpi i plesnu tačku, i teatar pokreta kojim pred kraj filma reditelj oslikava junakinjin odnos sa svetom.

„Armand“ je na prošlogodišnjem kanskom festivalu dobio Zlatnu kameru za najbolji debitantski film, a potom je poslat da predstavlja Norvešku u konkurenciji za međunarodnog Oskara.

Nije ušao u najuži izbor, pošto je tradicionalno skandinavsko mesto popunila danska „Devojka sa iglom“ o kojoj bismo mogli sledeće nedelje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.