Najzad se primenjuje naučeno gradivo

Možda od sudije Majića, kog interno zovem „l žuž“ – ima ta genijalna scena u „Prljavim pokvarenim prevarantima“… – i koji je u sinoćnom „Utisku nedelje“ izgovorio precizni solilokvij: „U okolnostima u kojima ti je evidentno šta se dešava, gde ti je evidentno da se malo-malo pet tona droge pronađe, ti predstavljaš, ‘pa, dobro, to se danas dešava na raznim mestima, pa to imamo i ovamo i onamo, pa nije tako strašno, nego da vidimo na koju ćemo premijeru i gde ćemo da odemo’.

Znači, to je opasno, a sa druge strane očigledno je i ljudski, jer ova količina terora, bola, laži i manipulacije verovatno bi većinu zdravih, normalnih ljudi posle izvesnog vremena potpuno slomila, i bili bi nesposobni za svakodnevno funkcionisanje. I onda oni nalaze načine kako da u ovoj boleštini u kojoj mi živimo funkcionišu od dana do dana, i da se pretvaraju da i ovde ima uslova i da se ide na zimovanje i letovanje, i za posete i premijere i kao sve to funkcioniše… A mi zapravo živimo u potpuno bolesnom društvu.“

Pa, eto, s tim u vezi, u subotu posle podne sam gledao novi film Džima Džarmuša, a nekoliko sati ranije se na trotoar kojim moja celokupna porodica i ja svakodnevno prolazimo sručila ruinirana zgrada.

Igrom slučaja, u datom trenutku ni mi ni niko drugi se nije nalazio ispod pre desetak godina – kriva je bivša vlast! – postavljene skele sa nadstrešnicom.

Razumećete stoga zašto tekst nema uvodnik sa osnovnim podacima filma „Otac majka sestra brat“ kao i zašto nisam preterano raspoložen za samopolemiku glede dramaturških karakteristika filmskih omnibusa.

Sa druge strane, sama projekcija u Domu sindikata bila je simptomatična za opšti raspad sistema.

Naime, umesto Džarmuša publici je puštena nova hrvatsko-srpska komedija „Svadba“ i imali smo priliku da prisustvujemo zanimljivom ogledu iz kolektivne psihologije.

Isprva, većina gledalaca zaključuje da su pogrešili salu.

Takođe sklon tom zaključku, razmišljam: „U stvari, Džarmuša ću verovatno poželeti da pogledam kad i kako god, a za ovo teško da ću ikad imati nakanu, pa je greška donekle dobrodošla“.

Ne lezi Bjelzebuže, mrmljanje prisutnih porađa grupno shvatanje da se ipak stupilo u odgovarajući prostor, da bi zatim neko iz poslednjih redova izašao i urgirao, čime je elitistima – myself included – konačno isporučena prikladna razbibriga.

No, da vidimo šta je uopšte Belgrade Film Festival?

FEST je manje ili više „ubiven“, te je grupa festivalskih radnika sa višegodišnjim iskustvom stečenim uglavnom putem organizovanja Festivala autorskog filma odlučila da popuni prazan filmofilski termin.

S obzirom da će FEST nakon dolaska slobode – ili barem privida slobode koji nije ni malo za zanemarivanje – biti najverovatnije održavan u oktobru, moguće je da Belgrade Film Festival ima potencijalnu perspektivu nastavka postojanja između zimskog i sretenjskog raspusta.

Sada, pak, valja ukazati na to da je jedna od glavnih tački promocije festivala bilo naglašavanje činjenice da državne institucije u njemu nemaju nikakvo učešće, što će reći da ne postoji šansa da će novac koji ćete dati za karte biti iskorišten za ćacističke potrebe.

Tu smo znači!

Ljudi su razvili svest da egzistiraju na teritoriji u čijem ćošku se nalazi kužna i provalijom ograđena tvrđava sa čijim stanovnicima nije etički zdravo imati bilo kakav kontakt.

Nezgodno je što dotični „tvrđavaši“ imaju običaj da noću spuštaju pokretni most i po za njih neprijateljskoj teritoriji instaliraju nadstrešnice, stadione i ostale specijalizovane izložbe, ali mi optimizam uliva novonastalo stanje u kojem je izopačena korumpiranost ne samo postala masovno prepoznata – kao da ranije nije bila… – već da, važnije, masa odbija da čak i minimalno u njoj uzima učešće.

Eh, a dobro se sećam svog osećaja usamljenosti kada sam pre puno godina na ovom istom mestu sugerisao da se mora obustaviti svaka saradnja sa gradskim sekretarijatom za kulturu i ostalim otetim državnim telima, kao i da valja promeniti način funkcionisanja u pravcu samofinansiranja.

Štonoreče Lester Burnam na kraju filma „American Beauty“: „Siguran sam da nemate pojma o čemu pričam. Ali verujte, jednog dana ćete imati“.

Napomena: tekst je kraći nego inače zato što je napisan uprkos učestalim nestancima struje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.