Obnaženost kao kostim

Da skratim, Ulica Kraljice Marije pre nekoliko dana. Posledično, neki ljudi reaguju prepuštanjem telesnim zadovoljstvima, poput Rafaele i Raula, mladog malograđanskog para u noćnom izlasku čija se prva etapa dešava na otvaranju grupne slikarske izložbe u potkrovlju raspadnutog solitera. Prostor je ispunjen mladim i ekonomski nejakim prijateljima i poznanicima članova umetničkog kolektiva, posluženje je simbolično.

Pred kraj događaja, jedan od umetnika na lakomisleno pitanje „Koliko je slika prodato?“ odgovara, „Nijedna!“. Kada je već tako, ne čudi tajni plan grupe da odaberu par buržoaskih uljeza – biće to Rafaela i Raul – i podvrgnu ih konceptu, umetnosti koja se ne kupuje već doživljava.

Sledi mučenje, seksualno i psihičko zlostavljanje, recitovanje poezije… I, gle, nakon što su naši mali privilegovani smradovi primorani da se bore za svoje živote, nakon svih zabadanja slomljenih delova ogledala u vratne arterije i probadanja pleksusa čivilukom, dolazimo do katarze. Kroz konceptualni čin naučili su više o sebi, čak do tačke da shvataju da se zaista vole, dok su ranije tumarali kroz maglu seksualnog zadovoljenja unutar očekivanog, klasnog sparivanja.

Ekart Šmit nikada nije u potpunosti izašao iz opskurnosti sa, valjda, najpoznatijim filmom „Der Fan“ iz 1982. godine, o tinejdžerki koja proždire svog muzičkog idola. Pa, iako je komercijalni igrani opus ostao nedorečen, ipak se divno zabavljao barem jednu deceniju, da bi kasnije, sve do sada, kada ima preko osamdeset godina, nastavio sa kompulzivnim snimanjem televizijskih dokumentarnih filmova, video radova, uopšte, svakodnevnim pritiskanjem crvenog dugmeta na kameri (a što je, inače, odlika svih pripadnika nemačkog novog talasa).

Ako se nešto mora priznati Marini Abramović to je istrajnost pomešana sa spremnošću na promenu. U dokumentarnom filmu iz 2012. godine „Marina Abramović: The Artist Is Present“ umetnica će reći, „ja sam jedna od samo dvoje ili troje iz moje generacije koji i dalje rade“ (kako kaže Vudi Alen, „80 percent of success is just showing up“). Nasuprot njoj, vidimo Ulaja, nekada umetničkog, ljubavnog, životnog partnera, kako se u galeriji oseća kao u stranom prostoru. Na izvestan način, on u galeriju stupa radoznalo, nevino, otvoren za nova iskustva, poput nekoga ko takva mesta posećuje jednom u pet godina.

Abramović, pak, od osamdesetih nadalje, sve više prihvata pozornicu, kostim (i obnaženost je neka vrsta kostima), vremenski okvir, što je čini dostupnom i malograđanima (opet smo kod te reči – izgleda da je neizbežna tokom razmišljanja o konceptualnoj umetnosti) koji u svom kompletu saznanja moraju da imaju ime ili naslov spremno za ispaljivanje kada ih razgovor navede u tom pravcu (Olja Ivanjicki, Momo Kapor, „50 nijansi sive“…).

Od tog trenutka, kod M. Abramović sve postaje igra suštine i spektakla. U jednoj sceni dokumentarnog filma, ona razgovara o potencijalnoj saradnji sa mađioničarem Dejvidom Blejnom. Kada Blejn napusti atelje, sledi razgovor sa njenim galeristom (palo mi je na pamet materijalističko pitanje, „šta tačno taj čovek prodaje?“) koji je ubeđuje da se Blejn bavi iluzijom dok je ona na terenu stvarnosti. I dobro je i učeno ubeđuje, rekao bih pre iz straha da bi u neposrednoj budućnosti mogao biti povezan sa nekom vrstom cirkusa nego iz želje da teorijski usmeri nastup svoje klijentkinje.

Što je sve deo pomenute igre u kojem – da zanemarimo sloj dokumentarističke kamere koja to snima (a ne bi trebalo) – Abramović tokom razgovora ne skida smešak, pre nego što će galeristi reći, „slažem se“.

Sledeći detalj iz filma koji me zanima je jedna posetiteljka/učesnica „The Artist Is Present“ performansa koja, pre nego što će sesti nasuprot umetnice, počinje da skida haljinu. Sekundu prekasno da bi sprečili oslobađanje poprsja, pripadnici obezbeđenja uleću i neposlušnu posetiteljku/učesnicu izvode daleko od pogleda pristojnog mnoštva. Ali, nije li njen obnažujući čin donekle legitiman? Ili možemo da opravdamo sputavanje publike u transformaciji unutrašnjeg čina u spoljašnji?

Nalik epizodi sa mađioničarem, štiti li se tu teorijski okvir ili „dobar ukus“? U filmu Rubena Estlunda „Kvadrat“ uvaženi kustos državne galerije, ophrvan privatnim problemima, gubi kontrolu nad umetnikom, nekakvim čovekom-majmunom koji vrši invaziju na privatni prostor (takoreći, „kvadrat“) posetilaca.

Ono što je trebalo da bude prva etapa sofisticiranog večernjeg izlaska postaje skandalozni događaj koji će zauvek uprljati kustosovu teoretičarsku ličnost. Dakle, bit je u kontroli. Za razliku od nihilističnih sadista Ekarta Šmita, za razliku od Estlundovog čoveka-majmuna, rad „The Artist Is Present“ ostaje poligon dozvoljenog nekolikominutnog i nepomičnog oslobađanja, neka vrsta simulatora emocije.

Kao takav, daleko je od „ničega“ za šta često biva proglašen (i zbog čega mi nije preterano prijalo dijaloški nemaštovito ponižavanje M. Abramović kroz lik Talije Koncept u filmu „Velika lepota“ Paola Sorentina) ali teško da je i ono što bi učesnici iz publike želeli da bude. Da odemo još malo dalje u pravcu banalnosti, među besmislenijim optužbama je kukanje u vezi ogromnog državnog novca isplaćenog umetnici za retrospektivu „ničega“. Tautološki rečeno, toliko je plaćeno zato što ima toliku cenu. Problem je kad se društveni resursi daju nečem globalno bezvrednom a lokalno štetnom kao što je „Kralj Petar Prvi“. No, da se vratimo u predele visoke umetnosti, konkretno film „Goli Pištolj 2 i po“:

“ DREBIN (gledajući novinski isečak): Hektor Savaž… iz Detroita… Sećam se ove njuške. Bio je bokser. Pravo ime mu je DŽoi Čikago.

HOUKEN: Da, da… Boksovao je pod imenom Mali iz Mineapolisa.

NORDBERG (prilazi zainteresovano): Hej, gledao sam ga jednom, u Sinsinatiju.

DREBIN: Ne, misliš na Malog iz NJu Jorka. Baza mu je bila u Filadelfiji.

HOUKEN: Ubio ga je u ringu u Hjustonu Teks Kolorado. Znaš ga? Arizonski Ubica.

NORDBERG: Ah, da… iz Dakote. Beše li Severna ili Južna?

DREBIN: Severna! Južna Dakota je bio njegov brat, iz Virdžinije.

HOUKEN: Nema šta, znaš boks.

DREBIN: Sve što znam je – nikada se ne kladi na belca. “

Poručnik Frenk Drebin nam kroz humor apsurda poručuje da, koliko god da smo stručno potkovani, ponekad valja život svesti na jednostavnu istinu. U slučaju M. Abramović to bi bio vrisak, sečenje tela. zatezanje strele u luku, prodiranje pogleda kao zamena pomenute strele (podsećam: istrajnost i promena)… Ipak, važno je ko vrišti, seče, odapinje, što znači da konceptualni umetnik zapravo nudi sebe kao objekat. Na kraju, svi to radimo.