Foto: Privatna arhiva Po standardnom planu rada tokom prethodnih nedelju dana je bilo očekivano da pogledam nekoliko filmova sa Slobodne zone i napišem par tekstova.
Čak sam odabrao dva sa prikladnom tematikom za koje još i nije bilo neophodno da sedim u bioskopskoj sali uz grižu savesti.
„Hepiend“ (reditelj Neo Sora je, inače, sin Juićija Sakamotoa) je regionalnu premijeru imao letos u Sarajevu, i delimično parafrazira film „If…“ Lindzija Andersona, smeštajući nenadanu pobunu naoko društveno anesteziranih gimnazijalaca u blisku budućnost u kojoj Japan klizi ka predelima uljudne autokratije.
„Od Hilde s ljubavlju“ („In Liebe, Eure Hilde“), prvi put prikazan još na prošlogodišnjem berlinskom festivalu, bavi se tragičnim i herojskim životom Hilde Kopi (igra je Liv Lisa Fris iz „Vavilon Berlina“) koja je giljotinirana 1943. godine nakon što je razotkrivena brojčano skromna grupa nemačkih komunista, od strane Abvera nazvana „Crveni orkestar“.
Mislim da je jasno zašto bi o oba filma imalo smisla i pristojnosti pisati u Srbiji jeseni 2025, a valja čestitati i nadležnima iz Slobodne zone što su ih prikazali; održavanje festivala sam generalno podržao, kad već celokupni društveni mehanizam – jer ga čini i destruktivni procenat strašljivaca – nije u stanju da se trgne i zaustavi idiotski privid normalnosti u kojem živimo već godinu dana.
Planirano je, dakle, diskretno i razumno usmereno pisanje o filmovima, a onda je započela nova sesija užasa, sa Dijanom Hrkom koja štrajkuje glađu pošto joj je jedino nasilje usmereno ka samoj sebi ostalo kao instrument borbe za pravdu, i do srži ogoljenim pandemonijumom sakupljenim između Pionirskog parka i skupštine.
Teritorija zauzeta od strane zla je, iako ono demonstrira panični i uzaludni nagon da se širi, sve manja, od Kavlovca-Oguvina-Vivovitice se istorijski očekivano sabivši na hektar u centru Beograda.
Ipak, nije sve toliko optimistično, budući da režim na vašu adresu još uvek može poslati uniformisane paraosobe koje će vas odvesti na malo obrade u memljivom podrumu policijske stanice.
To je, na koncu, teritorija kojom kriminalna grupa upravlja: ilegalni kamp i raštrkani punktovi otetih državnih institucija, dok nad svim ostalim više nemaju kontrolu.
No, najvažnije, šta nama znači Dijana Hrka?
Kao pametna žena, ona se suštinski ne obraća konkretnim proizvođačima okolnosti koje su ubile njenog sina, već poziva na konačno i debelo okasnelo masovno buđenje.
Barem ja to tako shvatam, i odlazeći ovih dana do njenog uličnog doma – nakon čega se vraćam svom toplom domu i jedem – ne smatram da podržavam štrajk glađu, već Dijaninu osnovnu borbu koju je sada nastavila na potpuno užasan način.
Dok obigravam oko raskrsnice Takovske i Bulevara, dok srećem prijatelje i poznanike koji se nalaze u stanjima svesti nalik mom, razmišljam o Janu Palahu.
Podsećam, on se nije javno samospalio iz protesta protiv invazije sovjetskih tenkova nego zato što je bio zgađen ponašanjem Čehoslovaka, ljudi koji su ga okruživali i koji su se, posle nekoliko dana šokiranosti, prilagodili novim okolnostima, učinivši svoje male živote minijaturnim.
Hoćemo li dozvoliti da jedna žena preuzme na sebe kaznu za svu našu sramotu?
Ulog je preveliki, i sve uvažavanje i razumevanje na stranu, kakva to Slobodna zona ili bilo šta drugo u ovom trenutku sme da se održava i posećuje?
Ako sve ovo nije dovoljno, evo jednog znakovitog niza događaja i prizora…
Silazim tako pre nekoliko dana, tiho se nervirajući i jedući sebi utrobu, ka Kosovskoj ulici kroz parkić pored skupštine.
Jedna žena pritrčava do kordona policije – ili „kosplejera“ sa sveže isporučenim uniformama – koji stoji ispred zadnjeg ulaza u skupštinu.
Komandiru, ili šta li je već, vikne „Biju tamo čoveka!“ i pokaže u pravcu Vlajkovićeve.
Ovaj jedva pogleda, minimalno preusmerivši svoje šetkanje.
Ona pita „Je l’ može to malo brže?!“.
Naravno da neće biti brže i da „kosplejer“ sa policijskim činom neće ništa uraditi, a ja radoznalo hodam dalje u pravcu navodnog incidenta, mada sam mogao da skrenem i u Palmotićevu.
Ka meni ide momak sa „press“ prslukom i dok se mimoilazimo govori nekom u telefon: „…oborili su me, onda su me dvojica šutirali…“.
Ton kojim to izgovara je smiren, činjeničan, kao da s nekim deli da je bio na kafi pa će zatim da svrati do samoposluge.
Abnormalnost je postala svakodnevica, i za to nije krivo par hiljada ljudi koji su te večeri dopremljeni autobusima da bi obezbedili uspešan kadar iz drona.
Kako kaže pesma, krivi smo mi.
Dijana Hrka će, nadam se, dok čitate ovaj tekst već okončati štrajk glađu.
Njen optužujući prst ostaje uperen ka nama, šta god da odluči.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
