Oštrica brijača ili Maratonski duhovni put bez kazni i nagrada

Ovih dana za potrebe drugog boljševičko-ustaškog medija sa kojim sarađujem nadoknađujem propušteno iz ovogodišnje serijske ponude, te su recentni filmovi u zapećku.

Ipak, postoje i potrebe pripadnice generacije alfa sa kojom kohabitiram, a koje u poslednje vreme osim omiljenih joj horora – „Isijavanje“ je prihvaćeno sa oduševljenjem – uključuju ekranizacije romana Džejn Ostin i dugačke, kostimirane filmove poput „Prohujalo sa vihorom“ i „Kleopatre“.

„Da probamo ‘Oštricu brijača’ sa Bilom Marejem“, pomislih, „možda se ‘primi’, a pošto se bavi temama dobrote i potrage za smislom života moglo bi da posluži i za esejistički tekst u ovom predprazničnom periodu“.

Naravno, „primilo“ se zato što je remek-delo, iako se radi o filmu čiji je inicijalni finansijsko-kritičarski neuspeh suštinski okončao velike ambicije reditelja (zatim se i prevremeno, takoreći „invalidski“ penzionisao), a Bila Mareja naterao da porodicu na par godina preseli u Pariz i u tom periodu preseče sve veze sa Holivudom.

Džon Bajram se pojavio kao talentovani scenarista početkom sedamdesetih, brzo dospevši u poziciju da piše scenarije za visokobudžetne filmove po narudžbi, ili da umesto Spilbergove „Ajkule“ odabere drugi radni zadatak koji mu je u datom trenutku delovao stvaralački izazovnije.

Još uvek u dvadeset-i-nekoj postaje i reditelj, u Engleskoj ekranizujući svoju dramu „Inserti“ („Inserts“; 1975). Priča o reditelju (Ričard Drajfus) i glumcima (Džesika Harper, Veronika Kartrajt) koji u osvit zvučnog filma snimaju porniće u domaćoj radinosti simptomatična je za Bajramov splet interesovanja.

Koju godinu kasnije snimiće i film o „bitnicima“, dok se već u „Insertima“ nalaze motivi potrage za ispunjenjem i borbe protiv očekivanja okruženja, te sukob najklasičnije dramaturgije (jedinstvo mesta, vremena i prostora) i duboke, u samu strukturu utkane subverzije.

Kada se upoznao sa Bilom Marejem, Bajram je predložio da svom silom urone u svet „Oštrice brijača“.

Dugo su pisali scenario, u tu svrhu putujući zajedno Amerikom, da bi zatim Marej pristao da igra u „Isterivačima duhova“ samo pod uslovom da mu filmski studio uzvrati uslugu obezbeđivanjem pozamašnog novca za „Oštricu brijača“.

Reklo bi se da su mu na koncu, i iz pakosti, uzvratili na još jedan način, zahvaljujući kontroli koju su imali i imaju nad kritičarima velikih medija…

Leri Darel, junak romana „Oštrica brijača“, zasnovan je na nekoliko stvarnih osoba, uključujući i pisca Samerseta Moma koji je iz pripovedačke potrebe sebi dodelio funkciju živog naratora, povezujućeg lika bez previše svojstava (zapravo, reklo bi se da je to bio generalni stav Moma o samom sebi, u životu i umetnosti).

Brzinska ekranizacija iz 1946. godine je sačuvala taj apsolutno antifilmski postupak, dok su Bajram i Marej, svakako veći obožavaoci romana nego što je bio slučaj sa scenaristima iz četrdesetih, odlučili da „zabiju nož“ u njegovo meso, otvore ga i puste srž da slobodno diše.

Uklanjanje Moma je eliminisalo raspričanost, donevši prikazivanje namesto opisivanja.

Zapravo, „Oštrica brijača“ iz 1984. jeste jedno od najboljih prevođenja prozne forme u jezik filma, pri čemu se u scenariju ne nalazi gotovo nijedna Momova rečenica.

No, ko je taj Leri Darel?

U filmu ga upoznajemo na donatorskoj zabavi koju 1917. godine organizuje visoka klasa Čikaga u cilju skupljanja priloga za kupovinu vojnog ambulantnog vozila.

Leri (Marej), finansijski dobrostojeći ali ne i u tom pogledu bezbrižan momak, i njegov najbolji prijatelj Grej (Džejms Kič), potomak bezobrazno imućne porodice, već su u uniformama i uskoro će kao dobrovoljni bolničari postati deo rovovske klanice (Amerika još uvek nije stupila u Veliki rat).

Lerijeva verenica Izabel (Ketrin Hiks, znana nam iz „Tajne manastirske rakije“, a pogotovo kao mama iz prvog filma o Čakiju, lutki-ubici) je spremna na bračni nastavak života ispunjenog ugodnostima imetka, te je u Lerija iskreno zaljubljena zbog njegovog zabavnog karaktera a pogotovo zato što je ključni sastojak za formulu sreće, onako kako je ona shvata.

Ipak, nisu još uvek seksualno opštili jer Izabel u svojoj neposrednoj blizini ima upozoravajući primer prijateljice Sofi (Tereza Rasel) koja nije bila pažljiva i već je udata za takođe finog momka „iz ekipe“.

Klica potonje ljubavne priče dešava se kada Sofi – mlada mama koja živi u nevelikom stanu od muževljeve, za Izabeline kriterijume, skromne službeničke plate – Leriju daje svoju samoštampanu zbirku pesama da mu pravi društvo u trenucima ratne dokolice.

Nepriličnost situacije i Sofina replika „Znaš, uvek sam se plašila da ćeš ti biti taj za koga ću morati da se udam“ navode nas na pomisao da se radi o ljudima koji će se zauvek sviđati jedno drugom, ne mogući da se odupru realnosti što ih je bezizlazno udaljila i ne znajući šta bi moglo biti.

Ubrzo, u dalekoj Flandriji, Leri i Grej će posmatrati potpuni užas iz prvog reda sedišta.

Stvarnost ih udara maljem čim su stigli kada im komandant njihove male bolničke jedinice Pidmont (igra ga upečatljivi epizodista iz hiljadu filmova i serija i Bilov stariji brat Brajan Dojl-Marej) daje revolvere za slučaj neophodne samoodbrane.

Prevoženje iskasapljenih mučenika koji na francuskom dok se truckaju dozivaju svoje majke čini da Leri počne da otupljuje pod pritiskom, da bi incident u kojem dvojica idiota sa Harvarda nastradaju kada granata pogodi njihovo neprikladno luksuzno vozilo najavio prekretnicu u Lerijevom pogledu na svet.

Pidmont, dok se udaljavaju od gorućeg kamioneta, Leriju kaže da su ga ta dvojica od početka nervirali sa njihovim razmetanjem, i da mu uopšte neće nedostajati.

A hoće itekako, i to umnogome zato što su bili nepojamni privilegovani moroni, nesvesni gde se nalaze.

Leri je shvatio poentu, pa kada i Pidmont nastrada pre toga mu spasivši život, on se od njega oprašta rečima koje u scenario pristižu na krajnje postmoderni način.

Naime, u „Isterivačima duhova“ trebalo je da igra Džon Beluši, da bi kada je umro od kokainsko-heroinskog overdoziranja njegov lik bio ponuđen Mareju koji je zatim mogao da izvede gorepomenutu ucenu i omogući postojanje „Oštrice brijača“.

Stoga, Belušijeva smrt kao posledicu je imala film u koji je Marej uložio sve što je u tom trenutku duhovno imao, i sasvim je bilo logično da reči upućene mrtvom Pidmontu budu identične izgovorenim prilikom oproštaja od Belušija.

„Uživao je u izazivanju gađenja, uživao je da bude odvratan, obožavao je da uznemirava ljude i čini ih uvređenim. Bio je oduran, i neće nam nimalo nedostajati“.

Metafilmskim i u isto vreme ogoljavajuće iskrenim postupkom počeli smo se baviti temama bola i cene koju, katkad a možda i uvek, ispostavlja materijalizacija želje.

Po povratku kući – ili, pre, mestu koje je ranije smatrao kućom – Leri svojoj verenici kaže da „mora da razmisli o svemu“, dobija kratki predbračni dopust i odlazi u Pariz gde isprva radi kao paker ribe.

„Guta“ svaku filozofsku knjigu koja mu padne šaka, što ga vodi dalje, do rudnika u kojem upoznaje neobičnog podzemnog kolegu.

Takođe čitač i istraživač, on ga pita za Aristotela, Platona, jevrejske mistike Esene.

Leri je sve to čitao, ali očigledno nije pomoglo.

Međutim, nije čuo za ruskog maga Znakara i Upanišade.

„Ti u stvari ništa ne znaš, zar ne?“, pita ga rudar, u tumačenju za lik savršeno odabranog Pitera Vona, nagovestivši mu da ne bi bilo zgoreg da poseti Indiju.

„Šta ima tamo?“, pita Leri, a rudar kaže, „Stotine miliona ljudi koji se mole tri puta dnevno. Mogu se naći odgovori, ali je i mesto usamljenosti. Da sam ostao nikada ne bih upoznao ovog malog momka“, zaključi, zagrlivši svog sina.

Konflikt između uzvišenog i običnog, pri čemu oba koncepta, ukoliko se primene ispravno, mogu doneti osećaj potpunosti, je uspostavljen, i jedino je jasno da Leriju posao berzanskog brokera u firmi Grejevog oca ne bi doneo ništa korisno.

Osim novca, ali do Indije se ionako ne dolazi sredstvima poteklim iz mešetarenja.

U međuvremenu, u Čikagu, Sofi gotovo nepovređena preživljava saobraćajnu nesreću u kojoj ginu njen muž i sin.

Te večeri se, u bolnici, otvara Momov pa samim tim i Bajramov/Marejev odnos prema hrišćanstvu.

Dok Sofi počinje da poima šta joj se upravo desilo, jedna lakomislena časna sestra joj iz najbolje namere i sasvim lišena saosećajnosti blagim glasom kaže, „Barem nisu patili. Ovo je trenutak za tugu, ali takođe i za radost“.

„Vodite je odavde“, Sofi preklinje Greja i Izabel, da bi časna sestra nastavila: „Gospod nam je obećao da će nas sve pozvati u Raj. I, danas je pozvao vašeg muža i dete“.

Neobuzdani ali i besprekorno tačni nastup Tereze Rasel čini da smo od tog momenta nepovratno zaljubljeni u Sofi, usput primećujući da u Bajramovom i Marejevom scenariju nema ni naznake straha od prokaženosti.

Elem, Sofi časnoj sestri kaže: „Mrtvi su, nakazo jedna! Mrtvi! Hoćeš li da budeš pored mene kada se probudim?! Ili za nedelju, za mesec, do kraja mog života? Šta ti uopšte znaš?! Ta beba je bila u meni! Taj muškarac je bio u meni! U tebi nikada ništa nije bilo!“.

Samerset Mom je imao kompleksan odnos sa hrišćanstvom, razumevajući ga kao prvu i usputnu stanicu za maratonskog duhovnog putnika, pa njegov Leri Darel u romanu kaže i sledeće (prevod P.S.): „Uvek mi se činilo da ima nečeg jadnog u osnivačima religije koji su kao uslov spasenja postavili veru u njih same. Podsećaju me na stara paganska božanstva koja poblede i onesvešćuju se ukoliko im se ne prilažu žrtve na lomači. Advaita od tebe ne traži da bilo šta prihvatiš ‘na reč’, jedino što traži je da imaš strastvenu žudnju za Stvarnošću, i kaže da se Bog može iskusiti istovetno kao što se iskušavaju zadovoljstvo ili bol. (…) Pronalazim nešto predivno zadovoljavajuće u zamisli da se Stvarnost može dosegnuti putem saznanja. Kasniji indijski mudraci, svesni ljudskih slabosti, prihvatili su da se spasenje može postići kroz ljubav ili rad, ali nikada nisu osporili da je najuzvišeniji način, iako najteži, putem saznanja, jer njegov instrument je čovekovo najvrednije svojstvo – razum“.

Sa druge strane, za izvornog Larija iz romana su ključna etapa u procesu bili meseci koje je proveo u benediktinskom manastiru, u društvu jednog obrazovanog i radoznalog sveštenika.

Posle kilometarskih razgovora ispunjenih Lerijevim sumnjama i neodređenošću, sveštenik zaključuje: „Ti si duboko religiozan čovek koji ne veruje u Boga. Bog će te potražiti i ti ćeš Mu se vratiti. Samo On zna da li će to biti ovde ili negde drugo“.

Naravno, Bajram i Marej su bili svesni da im je osnovni zadatak stvaranje dinamičnog filma, i da drama mora biti iznad filozofsko-religijske rasprave koja joj daje temelj.

Tako, njihov Leri ne govori previše, a najmanje rečenica se izmenjuje u budističkom manastiru u Himalajima, poslednjoj stepenici na putu duhovnog izučavanja.

Nesiguran da je spreman za povratak u civilizaciju, ali osećajući da zna razlog zašto to čini, Leri pita „dalajlamičnog“ gurua: „Da li je istina da je na vrhu planine lako biti svetac?“.

Guru odgovara: „Bliže si nego što misliš. Put do spasenja je uzan i težak za prelaženje kao oštrica brijača“.

A u civilizaciji, posle velike ekonomske krize iz 1929, u Parizu su okupljeni bankrotirani Grej, sada u braku sa Izabel, kao i Sofi koja kao prostitutka, alkoholičarka i pušačica opijuma kroz umišljenu grešnost traži razloge za nasumičnost postojanja.

Za razliku od romana, film „Oštrica brijača“ postaje ljubavna priča, i Sofi Leriju kaže i ovo: „Kada su moj muž i beba umrli… našla sam se u strašnoj tami. Osećala sam se kao da sam to zaslužila… ili tako nešto. Ne znam zašto. A onda sam to počela da potvrđujem. Kao… ako dokažem sebi da jesam grozna osoba, onda sam stvarno to zaslužila. Čoveče…“.

Izdvojena iz kolopletnosti romana i vešto podignuta na nivo osnovne dramske linije, Lerijeva i Sofina veza će do gledaoca sprovesti Momov, Bajramov i Marejev stav da su postživotne Kazne i Nagrade previše jednostavni i potpuno pogrešni koncepti, dok se do spasenja – egzistencijalističkog i skoro neuhvativog – stiže Dobrotom Kao Takvom.

Na koncu, i Mom je pisao jasnim stilom, a jasno je bilo i šta želi da bude kao nenametljivi zaključak pročišćeno kroz sito haosa.

Ima nečeg tragično i predivno ispravnog u činjenici da su Bajram i Marej doživeli katastrofalni poraz u okviru banalnih sfera prodatih bioskopskih karata i sponzorisanih filmskih kritičara.

Marej će se u jednom intervju prisetiti svog stanja: „Poslednjeg dana snimanja sam rekao: ‘Ako ovaj film ne bude nikada prikazan, samo iskustvo njegovog stvaranja biće mi dovoljno’. I dalje se tako osećam“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.