„Pobedila te je dvorska garda“

„Preko ravnice pa do Batajnice“ je mali pohod koji sam preduzeo u četvrtak, u društvu impozantne grupe koja je krenula od Fakulteta dramskih umetnosti da bi peške stigla sledećeg dana do Novog Sada.

I bilo je, kao i uvek, uplakanih ljudi na trotoarima i prozorima, bilo je radnika usputnih fabrika koji su masovno izlazili da pozdrave studente (prilikom čega sam se sklanjao sa strane pošto me je bilo sramota da pozdravljaju mene koji nisam student, a i hodaću tek dvadesetak kilometara), bila su i dvojica genijalaca koji su mahnito mahali duksericama sa krova svog radnog zdanja, udaljenog oko dvesta metara vazdušnom linijom od puta.

Bio je i u trenutku pisanja ovog teksta i dalje utamničeni brat Štimara, u patikama za basket koje su ga ‘lebom ‘ranile (ne bi bilo zgoreg da što pre završim sa ovim umereno beskorisnim kuckanjem po tastaturi da bih uspeo da se pridružim pobesnelim građanima pred policijskom stanicom u 29. novembra).

Ah, da… na ulasku u Batajnicu je na autobuskoj stanici stajala i jedna nesrećna starija žena u ružičastoj odeći, žrtva propagande, recitujući baljezgarije kojima joj paramedijski kriminalci svakodnevno tove mozak.

Par dana pre toga, prateći putešestvije novopazarskih studenata, u glavi mi se pojavila rečenica prilično nedostojna njihovog poduhvata: „Petnaest klinaca ga već dve nedelje j..e u mozak“, da bih se u toku svog hoda do Batajnice setio replike iz završnice televizijskog filma „Šarpova bitka“ („Sharpe’s Battle“, 1995), jednog od četrnaest iz serijala o doživljajima nesvakidašnjeg oficira britanske vojske u vreme Napoleonskih ratova.

Igrao ga je Šon Bin koji je neponovljivom izvedbom istovremeno jednostavnog, kompleksnog, mitskog i antijunačkog Šarpa dospeo do statusa pouzdanog holivudskog negativca, a svojim jorkširskim naglaskom je i naterao pisca serijala romana Bernarda Kornvela da kasnijim nastavcima doda lokalitetsku predistoriju naslovnog lika.

Čitaoci su dok su okretali stranice pred očima imali Šona Bina, u ožiljcima prekrivenoj koži momka poteklog sa dna koji je sposobnošću i spletom okolnosti za desetak godina učešća u ratnim dejstvima došao do čina pukovnika, i od toga se nije moglo pobeći.

Većina Šarpovih avantura su deo Španskog rata za nezavisnost (ili Poluostrvskog rata, kako je znan u anglosaksonskoj hemisferi), tokom kojeg su se od 1808. do 1814. na Pirinejskom poluostrvu sa francuskim osvajačima sukobljavale britanske, portugalske i španske vojne i posebno paravojne jedinice (zaslužne za termin „gerila“).

Kontekst je, dakle, haotičan i idealan za stvaranje situacija u kojima se časni realista poput Šarpa nalazi pred imperativima preispitivanja i donošenja odluka, vršenja dužnosti i autohtonog zaključivanja.

Konfuzija doseže vrhunac u filmu/epizodi „Šarpova bitka“, u kojoj Šarpova mala streljačka jedinica (komandosi, po modernim merilima) dobija zadatak da u pograničnoj tvrđavi za praktični rat obuči dvorsku gardu španskog kralja.

Radi se, zapravo, o Ircima koji su – ili njihovi preci, te mnogi od njih tek imaju irska prezimena – utekli od anglikanskog terora, te po tradiciji obavljaju ceremonijalnu funkciju.

Ali, u teoriji jesu elitna jedinica, i to takva koja Englezima uopšte nije potrebna pa je namera vođstva da ih Šarpov „dril“ i blizina neprijatelja natera na dezerterstvo ili na koji god način brzinski eliminiše.

Neprijatelj je, pak, odmetnuti, pomahnitali francuski pukovnik inspirisan likom i delom pukovnika Kurca iz „Apokalipse“ koji „operiše neograničen ivicama pristojnog i prihvatljivog ljudskog ponašanja“.

Našim Ircima – a ni Šarpu sa njima – se ne piše dobro, čemu ne pomaže ni činjenica da je i njihov komandant, viteštvom zaluđeni romantik željan dokazivanja, opasan po sebe i druge.

Kada odjaše preko polja, izazove na dvoboj i proburazi francuskog konjanika, Šarp mu kaže: „Ovaj čovek je umro bez ikakvog razloga“.

Iz nekoliko razloga me kontrast opšteg stanja srpskih studenata do novembra prošle godine i onoga što su sada podsetilo na Šarpove Irce sa španskog dvora.

Nisu bili sigurni ko su.

Nisu znali za šta su sposobni.

Potencijalni predvodnici nisu im ulivali poverenje.

Bili su fini, umiveni, spremni za budućnost smucanja po tuđoj teritoriji.

No, nisu imali Šarpa koji bi im ukazao da je upravo naišao trenutak kada „mogu da beže na istok gde će im ludak odseći mošnice, na zapad gde će ih streljati kao dezertere, ili da ostanu tu gde su i da se bore za svoje živote“.

Njega su, naime, morali da pronađu unutar sebe, gde se odvijala, a i dalje se odvija, osnovna borba.

Spoljašnji suparnik je, kao u „Šarpovoj bici“, bio i ostao karikaturalni manijak kojem nema smisla ukazivati preterano vreme i pažnju.

Ali je tu, svojim bednim postojanjem konačno izazvavši da ono najbolje u ljudima izađe na površinu.

Dok izdiše, Šarp ga ispraća u pakao rečenicom koja mi se javila negde iza Zemun Polja: „You were beaten by a palace guard“.

Mada, možda smo mi veterani ipak pomalo bili taj srpski Šarp?

U pravac neskromnog povezivanja me gone uvek isti „vesternski“ krajevi epizoda kada se naš junak okreće da bi poslednji put pogledao unazad i par sekundi razmislio o svemu što se dogodilo, nakon čega nastavlja svoj put, „preko brda i daleko“, u nestajanje.

Ipak!

„Though I may travel far for Spain/A part of me shall still remain/And you are with me night and day/And over the hills and far away“.

Najvredniji delovi naših bića zauvek će ostati sa probuđenim naslednicima.

Možda im nađu neku korist.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.