Pobesneli Leo: Paranoidni ratnik

U nevelikom američkom gradu počinje noćni protest uperen protiv antiemigracione racije koja se vrši nad ilegalnim radnicima fabrike za preradu piletine.

Stiže kordon „kornjačaste“ policije, nasuprot njih su besni omladinci.

Iza policijskog kordona pada tajna komanda da se pokrene standardna procedura.

Crni automobil se zatim dovozi iza demonstranata, iz njega izlaze tri momka sa maskama koji se brzo provlače u prvi red i u pravcu policije bacaju Molotovljeve koktele.

Opravdanje za intervenciju je uspostavljeno i kreće nasilnički haos.

Da li ste i jednom u prethodnih godinu dana pomislili da je srpska parapolicija u stanju da proizvede makar jednu originalnu ideju?

„Jedna bitka za drugom“ je drugi film Pola Tomasa Andersona zasnovan na prozi Tomasa Pinčona, a da budem iskren, pre petnaestak godina sam jedva – uglavnom zahvaljujući predroditeljskom višku slobodnog vremena i tek sto dvadeset stranica dužine – pročitao njegov roman „The Crying of Lot 49“ (1966).

Posledično, slabo ga se sećam, ali generalni utisak koji mi je ostao je paranoična atmosfera – upravo pokušavam da uz pomoć Wikipedije probudim svoje tadašnje stavove o romanu, i vidim da se među likovima nalaze i članovi fiktivnog benda „Paranoids“ – u okviru koje glavni junak koji je već na granici zdravog razuma postaje deo prave ili umišljene zavere sa opsežnim implikacijama.

Groovy, nema šta, a Pinčon će u narednim decenijama postati drag pripadnicima američke kontrakulture sa kraja šezdesetih, suočenim sa kompleksnim spuštanjem sa revolucionarno-narkomanskog tripa.

Evo jedne scene iz filma Pola Tomasa Andersona „Skrivena mana“ („Inherent Vice“, 2014; Pinčonov roman je iz 2009), miljenika kritike koji sa civilnom publikom nije uspeo da uspostavi snažnu povezanost…

Privatni detektiv-hipik (Hoakin Finiks) i njegova „kres varijanta“, zamenica okružnog tužioca (Riz Viterspun), posle seksa puše travu i verbalno se bockaju dok na televizoru ide izveštaj o nekakvom događaju sa Ričardom Niksonom.

Nikson za govornicom optužuje „destruktivne univerzitetske aktiviste“ i poziva, parafraziram, pristojne, marljive građane da isteraju te zgubidane sa državnih fakulteta.

Besni tip (Oven Vilson) upada u salu i psuje Niksona na sav glas, a naša tužiteljka kaže: „Znam ga, on je doušnik. Sad kad se pojavio na televiziji ima trenutni kredibilitet. Policija će moći da ga infiltrira gde god poželi“.

„Kopilad“, zaključi privatni detektiv.

„Jedna bitka za drugom“ je, slično „Skrivenoj mani“, film smešten u ovlašno alternativnu realnost ispunjenu najstvarnijim mogućim detaljima, temama i motivima.

U prvom činu, grupa urbanih revolucionara oslobađa emigrante zatočene iza žičanih ograda, sa pripadnicima agencije ICE (Immigration and Customs Enforcement; videti epizodu „Saut Parka“ naslova „Got a Nut“, zvanično bunkerovanu nakon atentata na Čarlija Kirka) kao tamničarima, te postavlja eksplozivne naprave u banke i državne institucije (pazeći da ne izazovu nedužne žrtve, ali…)

Kapitalizam je, naravno, arhizlo, a pripadnici policije i vojske fašistički instrumenti jedva vredni života.

Usmereni smo, dakle, da bezuslovno podržavamo Peta (Leonardo Dikaprio) i crnkinju Perfidiju (Tejana Tejlor), da bi događaje zakomplikovao odnos koji ona razvija sa pukovnikom Lokdžoom (Šon Pen).

Naime, seksualno ponižavan od strane Perfidije tokom uvodne akcije, on razvija bizarnu opsesiju i samostalno proganja revolucionarno-terorističku ćeliju, da bi konačno Perfidiju uhvatio nespremnu i na delu, ucenivši je da je neće odati ukoliko sa njim započne perverznu vezu u kojoj će ga dalje ponižavati (no, sada je on taj koji zapravo ima kontrolu).

Opet, i Perfidija delimično uživa u tajnoj strasti sa belim neprijateljem, što sve zajedno vodi ka tragičnim posledicama.

Šesnaest godina kasnije (znači, ili u budućnosti, ili se sve prethodno dešavalo u drugačijoj prošlosti), Pet je – evo Pinčona – paranoični samohrani otac devojke za koju gledalac pretpostavlja da nije njegova biološka ćerka.

Uz to, Pet je sredovečni čovek koji je u dobroj meri spržio svoj mozak opijatima, anahron i pod zaštitom lažnog identiteta i kao takav odavno van treninga za uspešnu borbu protiv vojnika sistema.

Otprilike u ovoj tački film postaje vestern (prelaz podvlači Andersonov redovni kompozitor, gitarista Radioheada Džoni Grinvud), sa „Tragačima“ kao konkretnim uzorom.

Podsetimo se, glavni junak remek-dela Džona Forda ceo film ima dilemu šta da radi sa svojom bratanicom kada je pronađe i spasi od Komanča: da li da je, tako uprljanu nakon decenije života sa varvarima, milosrdno ubije, ili da je poštedi i vodi kući?

Motiv je to nedozvoljavanja neprijatelju da dobije naš soj, koji pronalazimo i u korenu postupanja pukovnika Lokdžoa.

Šon Pen, zapravo, i hoda nalik DŽonu Vejnu na amfetaminima i steroidima, a ceo fascinantni nastup glasovno, telesno i facijalno uokviruje nesrećnikovu krajnju konfuziju nastalu iz sukoba umišljenog identiteta i događaja koji ga ugrožavaju.

Na početku „Tragača“ nije bilo natpisa „Teksas, 1868“; vestern je spolja nepromenljivo kostimiran i epohalan žanr, a suštinski utemeljen u svevremenom mitu.

Takav je slučaj i sa Andersonovim filmom, pri čemu razliku tvori spoznaja koju postavka budi kod gledaoca: naš trenutak u vremenu je postao toliko sulud, toliko bezizlazan, da se dramski najbolje prevodi u formi upravo dešavajuće legende.

Zadovoljan dotadašnjim scenarističkim rezultatom svog koncepta, Anderson priču razrešava tako što uspostavlja direktnu vezu sa „Pobesnelim Maksom“ – jasno, sadašnjica je poprimila i elemente civilizacijske katastrofe.

Na kraju, strpljivi televizijski gledaoci primetiće i priličnu vezu sa serijom Nikolasa Vindinga Refna „Too Old to Die Young“ (u kojoj je Majls Teler, pak, izveo neverovatnu imitaciju Roberta Mičama): „amerikana“, pa samim tim i cela planeta, postala je apsurdna projekcija Divljeg zapada, s tim što je Refn svoju fabulu pomerao brzinom ledene sante, a Anderson dela munjevito, bez relikta dramske prošlosti poput ekspozicije likova.

Ima li nade?

Samo ću reći da je „Jedna bitka za drugom“ prilično dirljiva kada se posmatra iz vizure srpskog gledaoca koji vrlo dobro zna šta se dešava kada generacija poraženih buntovnika odgoji još buntovnije potomstvo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.