Pobuna u lageru Srbija

A onda se reakcija desila u Duboni i Malom Orašju – upravo primećujem da ne mogu da se setim kako se ubica zove, i nemam nameru da to menjam – u vremenskom okviru u kojem su stručna lica najavljivala da bi se mogla desiti, i tačno se sećam svoje pretrnutosti. Zar je moguće da smo toliko predvidljivi, i da je, iako znamo za tu našu tragičnu osobinu – sada ne dotičem kontekst odgovornosti sistema i držim se ljudske prirode – skoro nemoguće sprečiti dramu stvarnosti da dođe do logičnog raspleta? Bez daljeg filozofiranja: usrao sam se kao retko kada.

Stigli smo do septembra 2025, i prethodnih meseci sam se naučestvovao u protestima, gde sam kontrolisano ubrzavao korak do trčanja da ne bih bio pregažen, savetujući ljude oko sebe da „ne nasedaju na stampedo“, i gde sam bio i svedok policijske nehumanosti. Znao sam sa čim imam posla, pa zbog toga bio tek ovlašno uznemiren. Gledanje novosadskih događaja u petak uveče me, naprotiv, pomerilo iz ležišta, i mislim da je uzrok sličan onom od pre dve godine. Mudre glave su upozoravale godinama, upozoravao sam i ja koji nisam preterano pametan, ali bolest je toliko precizna i neumitna da je jednostavno morala eskalirati do tačke kada postaje ubitačna po celokupni društveni organizam. Šta će biti izlečeno, šta će biti uništeno, šta će biti trajno izolovano u karantinu? Video sam ženu koja se popela na trafiku spasavajući glavu i kičmu, čuo sam šta je rekla i okončao praćenje prenosa u nameri da se malo izmestim uz prijatni posao.

Iz razloga koji sada nisu bitni, a i bolje je ne navoditi ih da ne bi bili sprečeni, ovih dana po prvi put gledam desetak naslova iz istorije jugoslovenske kinematografije. Da li baš slučajno, posle praćenja televizijskog prenosa „Novosadske racije 2.0“ na red mi je došao film „Lager Niš“ iz 1987. godine. Reditelj Miki Stamenković jedan je od retkih ovisnika žanra koje smo imali, mada se mora navesti da je svoju strast često ispoljavao putem dramskih prikaza delatnosti Ozne. Ipak, njega su pre svega zanimali ljudi u akciji, po mogućstvu napetoj i tajnoj, i tematici je pristupao ne mnogo drugačije od Ketrin Bigelou u izuzetnom filmu o ubijanju Osame bin Ladena „Zero Dark Thirty“. Na koncu, pre nego što se osamostalio kao reditelj bio je pomoćnik Žike Mitrovića, od koga na ovom području nije lako pronaći većeg vernika crkve „pravog“ filma.

U drugoj polovini osamdesetih, kada je žanr klasičnog partizanskog filma već bio mrtav, Stamenković je odabrao da igrano ekranizuje priču o masovnom bekstvu iz koncentracionog logora „Crveni krst“ u Nišu koje je izvedeno u februaru 1942. godine. Scenario je napisala dvadesetsedmogodišnja Maja Volk, i odlično ga je napisala, verovatno „drilovana“ od strane reditelja na sličan način na koji Klint Istvud to čini sa svojim scenaristima dok ne dobije ono što želi i može da pređe na vremenski ekonomični snimajući proces lišen stresa. Komunistička ideologija nije propovednički prisutna, da bi dominantni stav koji autor nameće bio prepoznavanje stvarnosti. U jednoj od prvih scena apotekar u tumačenju Mrguda Radovanovića besno kaže svom sinu (verovatno nikad bolji Svetislav Goncić) koji se korak po korak približava otvorenom protivljenju okupatoru: „Na koje to ‘nas’ je sad došao red? Da mi možda nismo Jevreji, Cigani, komunisti, kriminalci? Je l’ ja nekoga krijem na tavanu? Da nije neko slučajno iz moje familije u partizanima? Zašto mene da diraju?“. Diraće, naravno, jer neutralnih biti ne može, i uskoro se u koncentracionom logoru, uz gorenavedene etničke i ideološke grupacije, nalaze i obični građani – uključujući i našeg apotekara – prikupljeni u cilju disciplinovanja grada i okolnih sela. Tamničari podgrevaju podele, koje zatim imaju izazvati potkazivanja. Apotekarev sin će u jednom trenutku reći: „Što ti je proklet ovaj narod. Treba nož pod grlo da mu staviš da bi shvatio“.

Mislim da je jasno zašto me „Lager Niš“, proklet bio, uopšte nije relaksirao, pa bih iskoristio preostali prostor da iz poštovanja istaknem još glumaca. Tanasije Uzunović precizno igra nemačkog komandanta logora, i valja se setiti da je isti čovek par godina kasnije u „Sabirnom centru“ izgovarao „Vi e be, otkudeste?“ i „Vi e be, našinci li ste?“. Fascinantan transformator i primer lepote glumačke igre. Profesora igra meni neznani Milan Đurđević (pretpostavljam da je neko veće „ime“ otkazalo u poslednjem trenutku) a kožarskog trgovca epizodista sa sto pedeset naslova u CV-ju Vladan Živković. Obojica su istiniti dok finim podražavajućim postupcima nadilaze banalnost. Elizabeta Đorevska kao prostitutka koja nije htela da opšti sa Nemcima pa je zbog toga završila u logoru skoro sve scene ima sa Bogdanom Diklićem, folksdojčerskim narednikom raspoređenim da uspostavlja i održava nivo surovosti stražara i verbalno i fizički zlostavlja zatvorenike. Scena sa narednikovim psom, dresiranim da ubija na komandu, i smeh mlade žene koji kazuje da se dobrota duše ne može uništiti je… ajoj. Još jedan opšti kompliment: „Lager Niš“ me po površinskom sivilu i beznađu ispod kojih se krije imperativ pobune podsetio na Melvilovu „Vojsku u senci“.

Na kraju, znakovito je da su filmski „teškaši“ poput LJubiše Samardžića, Milana Štrljića, LJiljane Blagojević, Radovanovića, u to vreme i Goncića, stavljeni u istu važnosnu ravan sa manje prepoznatljivim glumcima, što ima tačnu i organsku vezu sa likovima i fabulom. Kada zlo stigne do stadijuma u kojem je toliko pomahnitalo da više ne bira, svi postajemo isti. Vrlo uputan film.