Provereni lek za gnoj u utrobi

Zaštitnik građana je – umesto da ih, naivno bi bilo očekivati, zaštiti – izjavio da se radilo o brutalnoj eksploataciji dece u političke svrhe i, pošto „pozivanje na profesionalnu etiku više nema nikakvog smisla“, uputio apel nadležnim institucijama i organima da hitno reaguju. Ne smem ni da pomislim šta pod tim podrazumeva, mada mi pada na pamet zloglasna izjava režimskog jurišnika u kojoj su deca okarakterisana kao vlasništvo države.

Tokom iste nedelje, glumac je sa scene objavio da napušta sve predstave u kojima igra u dečjem pozorištu, jer njegove kolege i on trpe političke pritiske. Iz publike se čuo glas jedne mame koja izgovara „strašno“, da bi se zatim prolomio aplauz. Aplaudirala su i deca koja su bila na sceni, a koleginica ga je zagrljajem ispratila u časno povlačenje sa za dušu nepodnošljivog bojišta. Par dana kasnije je objasnio da je uprava mesecima obećavala glumcima da će biti zaposleni „za stalno“ ukoliko prestanu da po svojim nalozima na društvenim mrežama „kače“ protestni „kontent“, da bi kada se to nije desilo bila zaposlena glumica o kojoj nisu ništa znali osim da je vodila miting vladajuće interesne grupe.

* * *

Decu bi svakako trebalo zaštititi od politike, i to počevši od one dece čiji su roditelji, braća i sestre u pritvoru i zatvoru zahvaljujući zarobljenosti određenih sektora pravnog aparata od strane političkih činilaca. Valjalo bi ih od politike zaštititi i u porodičnom domu, zbog čega sam godinama vrlo pazio da kod kuće ne izgovaram predsednikovo ime. No, kad je moja ćerka bila u prvom razredu izvršio sam proveru i saznao da je vrlo upoznata sa tim prokletim imenom i prezimenom, dočim ne zna ko je Novak Đoković. Deca nas slušaju kada mislimo da ne čuju, ona ne žive u mehuru.

A mehur jeste divan. Kada je došlo leto opraštanja od vrtića, vaspitačice Mina i Jeca su kao poklon od svih roditelja dobile dve uramljene reprodukcije ulja na platnu čiji je autor moja životna partnerka. Na slici je dete posmatrano sa leđa dok korača, za sobom vukući kolica sa plišanom igračkom. Sve na slici je crno-belo osim igračke, pa sam kada smo planirali poklon ostalim roditeljima izneo moje tumačenje slike: ta igračka je Minin i Jecin vrtić koji nose sa sobom u svet. Jer – to sam zadržao za sebe – svet je grozan, i shvatiće to pre ili kasnije. U ovoj zemlji skoro odmah, zbog čega je ta igračka u boji, taj „ružin pupoljak“, još važniji i vredniji.

Svet odraslih je sačinjen od dilema i izbora. Završni citat iz filma „Zločini i prekršaji“ Vudija Alena: „Svi mi se suočavamo tokom naših života sa bolnim odlukama i moralnim izborima. Uglavnom se radi o situacijama manjeg opsega, da bi odluke ponekad imale i vrhunski značaj. Ipak, našu definiciju daju odluke koje donosimo. Suštinski, mi smo njihov zbir“. Pretpostaviću kako su donošene odluke autorskog tima emisije prikazane na RTS-u u kojoj je dečak u roku od par sekundi postao odrastao… Šta raditi? Odstraniti neugodnu izjavu? Šta ću nakon toga videti kada se pogledam u ogledalu? Kako ono reče Klint Istvud u filmu „Beli lovac crno srce“? „Moraš da se biješ kada ti deluje da je to ispravno. U protivnom, imaćeš osećaj kao da ti je utroba puna gnoja. Čak i kad ubiju boga u tebi, ako si se tukao, osećaćeš se dobro“.

Znam ponešto o tome. Pre par godina napisao sam tekst za koji je predsednik čije ime iz higijenskih razloga izbegavam da pominjem rekao da je „gnusan, jadan, odvratan…“. Ubijali su boga u meni tih dana po gorepomenutim tabloidima, a ja sam se zaista osećao dobro. Znao sam, naime, da je bes koji je materijalizovan tekstom bio izazvan gledanjem par minuta programa RTS-a, dok je moja ćerka sedela između mene i televizora. „NJenu budućnost upropaštavate svojim lažima i oportunizmom… Terate me da je spasavam tako što ću da počnem da joj usađujem u glavu podsvesnu ideju da je studiranje u inostranstvu genijalna stvar, vi…“. Opasno je imati decu. Ona vas, recimo, mogu podstaknuti da napišete neoprezno sročenu rečenicu, mogu vas naterati da ubijete, a takođe su i ključni činilac egzistencije koji vas sprečava da počinite samoubistvo. Pre dvadeset godina, u vreme kada sam, znajući kakva odgovornost prati taj čin, smatrao da nema teorije da ću biti roditelj, gledao sam film „The Girl in the Café“ po aktivističkom scenariju Ričarda Kertisa. I dalje pamtim opraštajući dijalog dvoje glavnih junaka:

– Reci mi zbog čega si bila u zatvoru.
– Povredila sam jednog muškarca.
– Zašto?
– Zato što je on povredio dete. Ubio ga je.
– Tvoje dete?
– Zar je bitno čije je dete?

Ovaj kriminalni režim gazi i rasparčava šarenu plišanu igračku koju naša deca odnose iz vrtića. Ako to ima ikakvu težinu, šaljem podršku ljudima koji su – upravo zbog dece kojom se profesionalno bave i dece koju možda imaju – rešili da se više ne osećaju kao da im je utroba puna gnoja. Mnogo bi korisnije bilo, naravno, da ih podrže svi oni skrivači koji žive u iluzornoj nadi da su smetnje u njihovim abdomenima tek kratkotrajna neprijatnost.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.