Roblje na terenu i tribinama

Svakako me zavarava „mehur“ vizura, ali rekao bih da teško da ima nekoga ko je rođen sedamdesetih a da nije leti, u nerashlađenom dnevnom boravku dok spoljašnja temperatura polako raste, ili zimi, dok sivo nebo sipa sneg, gledao „Grofa Monte Krista“.

Ipak, ima taj jedan koga nisu zanimali doživljaji zlosrećnog Edmonda Dantesa, već je umesto toga u ćošku svoje novobeogradske sobe kovao planove sopstvene osvete celom svetu što ga nedovoljno uvažava.

Da li smo mi ostali bili oslobođeni mržnje zato što smo prepodneva provodili uz filmove poput „Bega u pobedu“ („Escape to Victory“; r. Džon Hjuston, 1981)?

Ili je bilo obrnuto, i baš zato što smo bili takvi jesmo bili i prigodna jutarnja publika za Peleove makazice u Parizu 1942?

O čemu se, na koncu, radi u tom filmu koji je nastao u periodu kada je Hjuston – valjda zaključivši da mu nije ostalo previše goriva u rezervoaru i da bi brojnom potomstvu trebalo ostaviti još malo novca – napustio svoj princip „jedan za mene, jedan za njih“ (u prevodu: „jedan film koji umetnički vredi, pa onda jedan za koji ću da budem dobro plaćen“) i počeo da „štancuje“ igrokaze po porudžbini?

U Nemačkoj, u pesimističkom razdoblju pre Staljingradske bitke, u zarobljeničkom logoru grupa savezničkih oficira otaljava dane i konzilijumski odlučuje koji bi plan za bekstvo trebalo logistički podržati a koji zabraniti.

Uz to, Majkl Kejn, kao nekadašnji fudbalski reprezentativac Engleske, organizuje ligu za prekrajanje vremena, da bi se kod nemačkog oficira u pratnji delegacije Crvenog krsta, takođe bivšeg reprezentativca u tumačenju Maksa fon Sidoua, javila ideja o utakmici između timova savezničkih zarobljenika i Vermahta.

Namera je časna: „Zar ne bi bilo sjajno kada bi nacije rešavale svoje razmirice na fudbalskom terenu?“

Što, naravno, nije moguće, ali fon Sidouov major kojeg rat uopšte ne zanima oseća potrebu za stvaranjem nečeg čestitog unutar svog tog zla.

No, od stvarnosti se ne može pobeći, i komitet za bekstvo primećuje da bi dotična utakmica mogla biti odlična prilika za malo masovniju akciju, a timu se kao navodni pomoćni trener priključuje „pobegulja u pokušaju br. 1“, Kanađanin koga igra Silvester Stalone.

Sa druge strane, Kejn – nadalje ću likove zvati po glumcima – zaista uzima za ozbiljno i sportski izazov, te zahteva da se njegovom oficirskom timu priključe i obični vojnici („trebaju mi pravi momci“) te poneki Poljak i Sovjet iz nehumanog logorskog sektora za Slovene.

Stvari se otimaju kontroli kada nemačka viša komanda primećuje propagandni potencijal utakmice i premešta je u Pariz.

Naime, ako se igra fudbal onda znači da je sve normalno, uključujući i to da cela Evropa bude okupirana od strane kriminalno-izopačene grupacije koja je uspela da preuzme veliki državno-vojni aparat, ubistven kada se nađe u pogrešnim rukama.

Stalone, suštinski važan za bekstvo zbog kontakta koji je uspostavio sa francuskim pokretom otpora, biva prekomandovan na poziciju golmana, a tu su i Pele (kao Trinidađanin), Bobi Mur, Osvaldo Ardiljes (sjajan tip, inače), Kazimjež Dejna, Pol van Himst, da bi tim dopunili prvotimci Ipsviča koji će godinu dana kasnije u stvarnom životu osvojiti kup UEFA.

Utakmica svima služi kao paravan, a naši junaci otaljavaju prvo poluvreme sa namerom da u pauzi uteknu kroz tunel koji „la rezistans“ kopa do svlačionice.

Međutim, kada već ulaze u tunel a Francuzi im iz mraka viču da valja pohitati, dešava se nemogući ideal, ili iskonska istina unutar fikcije.

Sudija ih je krao, Švabe su se osilile i uvalile im četiri komada, pretežno prisilom dovedena publika je bila u teškom „daunu“, ali povezali su jednu finu akciju i Bobi Mur je dao gol neposredno pre nego što je sudija zviznuo za kraj poluvremena.

„Kako bi bilo da se…?“

Stalone je već takoreći na sigurnom, a iza njega počinju da se čuju glasovi koji mrmljaju nepojamnu ideju.

„Zašto se ne bismo…?“

U stvari, odluka je odavno doneta, tada kada je svako od njih prvi put u životu šutnuo loptu.

Pele kaže Staloneu: „Ne možemo da se vratimo bez golmana. Molim te, ovo nam mnogo znači“.

Čini mi se da je bilo uputno gledati taj umereno šašavi film sa desetak godina, pogotovo scenu u kojoj momci umesto materijalne slobode i skrivanja biraju da izađu na teren visoko podignutih glava, ne verujući šta im je palo na pamet dok njihova nasmejana lica poručuju, „e, sad ćemo da im…“

Da je „Beg u pobedu“ bio jedan od Hjustonovih filmova „za sebe“, završio bi se Peleovim makazicama u kojima je sažeto sve najbolje što kao vrsta, u gotovo budističkom trenutku savršenstva, možemo da ponudimo kao konkurenciju Velikom prasku.
* * *
U Leskovcu je u subotu održana utakmica sa robljem na terenu i tribinama, čije sam drugo poluvreme iz radoznalosti gledao, agnostički uveren da svemir mora poslati kaznu za zlo.

Odavno punoletni klipani su se podatno brukali, izgleda nesvesni da ne igraju za državu nego kriminalnu grupu koja ju je otela.

Svejedno, neprijatnost i strah u njihovim pogledima ukazivali su da podsvest porađa istinu.

A onda je u igru desetak minuta pred kraj istovaren osamnaestogodišnji dečak, primoran da debituje za reprezentaciju u tom kazanu ispunjenom fekalijama svake moguće vrste.

Više se nisam zabavljao, znajući da on neće imati fotografiju nalik onoj na kojoj sedamnaestogodišnji Pele plače u rukama saigrača nakon što je za svoju zemlju osvojio svetsko prvenstvo.

Ubrzo se, jer kosmos je najčešće najsuroviji prema nedužnima, našao u šansi za gol, i naravno da je reagovao kao da loptu rekreativno šutira par puta mesečno.

Onaj što nije gledao Letnji bioskop će i za ovo gaženje po dečjem snu morati da debelo plati.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.