Tačka u kojoj nastaje sloboda

Iako često jeste provejavao, i vidim da sam „Licu ulice“ 2015. godine isporučio tekst na predloženu temu odnosa mladih srpskih autora prema ličnom i stvaralačkom buntu, i da mu je naslov bio upravo „Tačka nestajanja“.

Bilo je i konkretnih pa propuštenih prilika. Recimo, u maju 2023. godine umro je tumač glavnog lika Beri Njuman, a.k.a. Kovalski pošto je za pripadnike sekte zvane „Sledbenici ‘Tačke nestajanja’“ zauvek ostao za volanom belog Dodž čelendžera.

Pretpostavljam da je propust načinjen jer sam u tom periodu svoje vreme i živce gubio prepiskama sa određenim etičkim paramecijumima iz uredništva RTS-a…

Pa, zašto baš sada?

Zašto mi se danima motala po glavi odjavna pesma (u izvođenju Kim Karns, najznanije po hitu „Bette Davis Eyes“) i refren koji veli: „Niko ne zna/Niko ne vidi/Dok se svetlo života ne zapali/Dok se još jedna duša ne oslobodi“?

Pre puno godina, kada sam prvi put gledao „Tačku nestajanja“, promakla mi je ambivalentnost tog stiha: svetlost života se najbolje vidi dok narečeni život gori, neposredno pre nego što će prvo početi da sagoreva, pa nestati.

I opet „tačka nestajanja“, o kojoj reditelj Sarafijan kaže: „Za mene je taj motiv značio jako mnogo. Ukoliko nešto ne možete više da vidite, ne znači da ga nema“.

Dakle, znate šta je „udarna vest“ u prethodnih petnaest dana, a ako taj putokaz nekim tragičnim čudom nije dovoljan, setite se prošlonedeljne kolumne čiji duhovni nastavak upravo čitate.

Scenarista „Tačke nestajanja“ je bio – pod pseudonimom Giljermo Kejn – meni donedavno nepoznati Giljermo Kabrera Infante, kubanski anarho-erudita koji je zbog idejno-estetskih stavova proganjan tokom Batistinog režima, da bi u prvim godinama socijalističke utopije obavljao svakakve uticajne funkcije pre nego što će, da ne smeta, biti udaljen na poziciju kulturnog atašea kubanske ambasade u Briselu.

U Havanu će se vratiti još samo jednom kako bi spakovao porodicu za izgnanstvo, i ostatak života će provesti kao tragač za slobodom koji se takmiči na kapitalističkom tržištu.

Prvo je svetu ponudio modernističku roman(činu) „Tres tristes tigres“ („Tri tužna tigra“, Geopoetika; prevod Branko Anđić i Ljiljana Popović Anđić), svakako preporučljivu raspoloženima za malo isplativog truda.

Književno delo koje sami pisac nije smatrao romanom zapravo je fascinantno, dinamično i krajnje čitljivo, kada se podesite na pravu frekvenciju, a onda se Kabrera okrenuo – ako se konzumira ispravno – antimalograđanskom B filmu čiji je bio ovisnički poznavalac.

Živeći u Londonu, stvorio je „poslednjeg američkog heroja“ Kovalskog, nekadašnjeg odlikovanog učesnika rata u Vijetnamu, nekadašnjeg policajca koji je najuren iz službe nakon što kolegi nije dozvolio da na zadnjem sedištu zlostavlja maloletnu dilerku trave, nekadašnjeg učesnika auto-moto trka, što opasnijih i bezumnijih, to bolje.

U egzistencijalističkom trenutku u kojem ga upoznajemo on prevozi automobile sa jednog na drugi kraj Amerike, njihovim novim vlasnicima.

Dovezavši jedan od njih u centralu u Denveru, bez odmora nastavlja dalje i kladi se sa svojim dilerom „spida“ da će za jedan dan preći 2,000 kilometara do San Franciska.

Zašto?

Zato.

Ujutru pokušavaju da ga zaustave dva policajca na motorima.

Kovalski ne staje.

Zašto?

Zato.

Dok mahnita prvo kroz Kolorado pa Nevadu, dok ga jedni poraženi i poniženi „kerovi“ prepuštaju drugima, on neće izreći – taj momenat, čini se, stiže direktno iz Infanteovog „svetonazora“ – nijedan politički ili barem instinktivno protestni stav, da bi nam i bez toga bilo očigledno da gledamo ustanak „mašine protiv mašinerije“.

Reditelj je na stolu imao i scenarije „Serpika“ i „Ljubavne priče“ ali mu se Kovalski obratio na sasvim ličnom nivou.

Jer, i Sarafijan je bio mašina za proizvodnju sadržaja koja je tražila sekundu istine.

Njegov i Infanteov filmski heroj će biti zanemaren u Americi koju je istovremeno dezintegrisao i reprezentovao na najbolji način, i taj simbol slobode će svoju primarnu publiku pronaći u Evropi, kako zapadnoj tako i istočnoj.

Verzija filma za svetsko tržište ima i scenu za koju je zaključeno da je prosečni američki gledalac neće razumeti, kada Kovalski pred sam kraj svog poduhvata, i tada već osuđen na gubitak opklade, u pola noći poveze uznemirujuće smirenu autostoperku.

Dvadesetpetogodišnja i nadrealno predivna Šarlota Rempling mu kaže da ga je „strpljivo čekala, svuda i oduvek“, kao, jasno je, anđeo smrti koji donosi cenu apsolutne nesputanosti i pobune.

Beri Njuman je tvrdio da njegov Kovalski nije hteo da umre, da spokojni osmeh iz poslednjeg kadra otkriva čoveka koji je ubeđen da će punom brzinom proći kroz drumsku blokadu „kerova“ i ćacija.

Sarafijan, pak, kaže da je upravo „Tačka nestajanja“ film koji nije pristajao da umre, u svakoj generaciji pronalazeći posvećenu i odabranu grupu gledalačkih istomišljenika.

Čovekov poriv za slobodom je neuništiv.

A smrt može biti lepa samo u umetnosti, tamo gde nije konačna.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.