Vrh ledenog brega u okeanu nevidljivih užasa

Čini mi se da je jasno zašto nam je tema izmicanja pravdi Jozefa Mengelea bliska i zašto je u Srbiji jeseni 2025. neizbežno osvrnuti se na novi film Kirila Serebrenikova.

U tekstu napisanom početkom godine sam dobrostivo zaključio da bismo naše zlikovce mogli i da pustimo da pobegnu – gde god, u Rusiju, Kinu, Emirate, na Floridu (mada ih tu baš i ne puštaju na žurke, čak ni kada nakrivo nalepe brkove i očešljaju razdeljak na suprotnu stranu) – i da to ne bi bilo toliko tragično ukoliko bi deca u školama i ostalom javnom prostoru u decenijama koje slede učila istinu o njima.

Međutim, jedan vispreni komentator se usprotivio napisavši da oni neće ukloniti samo sebe već i toliko ukradenih milijardi u tvrdoj valuti da to ne bi podnele ni države mnogo finansijski moćnije od Srbije.

Moraju se, znači, proganjati iz razloga ekonomskog opstanka nacije, dok nas Serebrenikovljev film upućuje i na sledeće neprijatno pitanje: ko će uistinu biti prinuđen da beži, i šta će biti sa onima koji shvate da za njih neće biti nebezbedno ukoliko odluče da ostanu?

Zaista, ako smatrate da će baš svi „botovi“ odgovarati, istorija vas uči da ste u dubokoj zabludi.

Teško da će i jedan od deset, zbog čega i istrajavaju u svom za pristojnog čoveka nepojmljivom postupanju, instinktivno osećajući večno ustrojstvo sveta.

Hajde da se na kratko izmestimo od prethodnih za ličnu bezbednost pisca rizičnih misli – priloženih jer su u potpunosti komplementarne sa najizraženijom od nekoliko diskutovanih tema u „Nestanku Jozefa Mengelea“ – i obratimo pažnju na glumca kojeg je Serebrenikov odabrao da mu kao naslovni junak materijalizuje filmsku viziju.

Berlinac rođen u porodici umetnika August Dil je fascinatna dramska pojava, debitujući krajem prošlog veka kao tumač glavnog lika u evropskom filmskom hitu „23“, pa potom ležerno održavajući konstantno stanje izvrsnosti sve do danas.

Zahvaljujući svojoj „kristofervokenovskoj“ fizionomiji se naigrao i svakojakih nacista, a nastup u filmu „Inglorious Basterds“ je bio takav da nakon njegove scene – svakako je imao i sjajne partnere u Diani Kruger i Majklu Fasbenderu – nije lako nastaviti sa emotivno involviranim praćenjem fabule (znao je to i Tarantino, te je u poslednjoj trećini koncept postao imperativ).

Dilov CV je prošaran i skrivenim bravurama, poput učešća u jednoj od epizoda serije „Documentary Now!“ – većina srpskih gledalaca je upoznata sa onom u kojoj je Kejt Blančet radila imitaciju Marine Abramović.

U dvodelnoj, ambicioznoj epizodi naslova „Soldier of Illusion“ Dil je otelotvorio apsurdnu paralelnu realnost u kojoj je Klaus Kinski početkom osamdesetih igrao u groteskno uverljivom američkom sitkomu naslova „Bachelor Nanny“ (Aleksandar Skarsgard je bio Verner Hercog).

Šta ima još?

U najnovijoj, ruskoj ekranizaciji „Majstora i Margarite“ – inače, cela produkcija ima vrlo zanimljiv vanfilmski život – Dil je Voland, da bi film pod tim naslovom bio i prikazivan u Nemačkoj.

Sveukupno, radi se o ozbiljnom igraču koji, u svoju korist, uspeva da donekle prolazi „ispod radara“.

Naravno, ne i Kirilu Serebrenikovu čijeg Mengelea zatičemo 1956. na aerodromu u Buenos Airesu kako kupuje kartu za Nemačku.

„Šta? Kako?“, mogao bi se zapitati neupućeni gledalac, no, svi podaci izneti u filmu su istorijski validni, upotrebljeni sa značenjskim ciljem i hronološko-dramaturškim smislom.

Tokom porodičnog ručka u bavarskoj provincijskoj vili, Mengeleov otac, denacifikovan nakon rata, kaže da je bio previše bitan i uticajan za lokalnu zajednicu da bi mu se desilo bilo šta loše, kao i da gradonačelnika drži u šaci.

Pa ipak, čini se da je Jozef Mengele, uz sav relaksirani optimizam koji biva emitovan od društva za stolom, zanavek izvukao deblji kraj.

I on, kao inteligentan čovek, to dobro zna, tokom celog filma varirajući od progonjene zveri do frustriranog gubitnika.

Ponovo u Argentini, par godina kasnije, prisustvujemo bezbrižnoj zabavi industrijalaca sa nemačkim poreklom i nacističkih begunaca.

Dvojica maloletnih kelnera su jednojajčani blizanci koje Mengele posmatra sa izopačenom zainteresovanošću, da bi nam iz sećanja pristigao film „Momci iz Brazila“.

Njegov civilizacijski prestup bio je toliko bizaran, toliko šokantan, da je opčinio senzacionalistički radoznalu publiku i udaljio ga od perona sa kojeg su se stotine hiljada članova NSDAP-a ukrcale u voz za svetlu budućnost.

U datom vozu je, naveden u filmu za sramotni primer, bio i izvesni pravnik Hans Glopke, jedan od kreatora ideje davidovih zvezdi prišivanih na revere i dodavanja imena Izrael i Sara u svim jevrejskim legitimacijama koji 1956. obnaša funkciju šefa kabineta Konrada Adenauera.

Zašto je on taj izdanak sistema koji prima kaznu za sve kolektivne grehove kada su toliko njih koji su radili srodne stvari uvaženi činovnici evropske, demokratske Nemačke, pita se Mengele.

Publika, na koncu, dobija odgovor na sopstveno pitanje zašto bi se disident-emigrant Kiril Serebrenikov uopšte bavio Jozefom Mengeleom toliko dugo koliko je potrebno da bi se koncipirao i kompletirao produkciono zahtevni igrani film.

Diktatori i ostale egzibicionističke zlikovačke ništarije – ima tak’ih i kod nas, i moraće da plate cenu – samo su vrh ledenog brega, imena poznata lenjom mnoštvu medijskih konzumenata.

Srž problema je mračna, uništavajuća za svaku pravdoljubivu dušu, i teško da će se to ikada promeniti.

Utekavši od neskriveno ugnjetavajućeg autoritarizma, Serebrenikov sada grebe monotonu povšinu – radio je to i sa prethodnim filmom o Edički Limonovu – i otkriva slojeve krajnjih antropoloških neprijatnosti.

Kako god, valja locirati barem te naznake užasa koje vire iznad površine ledenog okeana, skrenuti sa kursa i izbeći propast do naredne očigledne opasnosti. Šta nam drugo preostaje?

* * *

Za aneks, jedno skrušeno izvinjenje.

U prošlonedeljnom tekstu na temu ovogodišnjeg Festivala autorskog filma bavio sam se već uobičajenim razmatranjima glede etičnosti održavanja bilo čega, pa samim tim i FAF-a, u trenutnim okolnostima.

Sam sam ambivalentan po tom pitanju, i prvih par dana festivala sam propustio zbog napada osuđenog ubice na ekipu televizije N1, da bih od ponedeljka pogledao nekoliko filmova sa namerom da pronađen neki o kojem je prikladno pisati u korelaciji sa stanjem društva.

U pomenutom tekstu sam i preporučio nekoliko filmova sa programa FAF-a, neke za koje mogu da garantujem budući da sam se o njima već pohvalno izražavao, i neke koje sam naveo „na slepo“, uglavnom zato što ću im i sam ukazati poverenje.

Imao sam, pak, pogrešan osećaj da je opus rediteljke Žulije Dikurno sličan klackalici i da će nakon vanredno zabavnog prvenca „Sirovo“ i teško svarljivog iako iz nekog misterioznog razloga masovno hvaljenog „Titana“ sada uslediti nešto što u najmanju ruku ne izaziva patnju.

No, u slučaju filma „Alfa“ se ispostavilo da je Dikurno za svega devet godina prešla put za koji je njenom osnovnom inspiratoru Dejvidu Kronenbergu trebalo skoro četiri decenije.

Naime, da je od subverzivnog i razigranog multižanrovskog filma ekspresno stigla do skoka u ambis antisemiotičkog samozadovoljavanja.

Stoga, pognute glave molim za oprost ukoliko me krivite što ste kupili kartu za „Alfu“ umesto, recimo, za „Zvuk pada“ čiji kvalitet nisam dovoljno naglasio, tek ga navevši kao proverenu vrednost.

Ipak, ako vam je „Alfa“ kojim slučajem prijala a usput ste je gledali i zahvaljujući mom lakomislenom kuckanju po tastaturi, onda mi samo ostaje da kažem „nema na čemu“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.