Zlatni ražnjić za večnost ili zaborav

Nisam imao pojma o čemu se radi, a i zašto bih.

No, kada sam se informisao, pa se zatim trudio da formiram rečenice vredne čitaočeve pažnje, shvatio sam da me taj najnoviji primer pokušaja režima da stvori sopstveni sloj realnosti nagoni na dalje, kompleksnije asociranje. Šta, naime, činiti sa onim što iza njih ostane? Sa autoputevima je lako, tu su gde su i preostaje da se proveri svaki metar tunela kako bi mogli da se koriste bez preteranog straha, mada sa večnim oprezom. (Naglašavam da sam završio umetnički fakultet i da se radi tek o mom nestručnom mišljenju, verovatno nastalom zavedenošću ustaškom i mudžahedinskom propagandom.

Na kraju krajeva, postoje i osobe koje baštine stav da u semaforima žive svetleći patuljici.) Elem, u pravcu ostalih razmišljanja o transformaciji zatečenog, Beogradu na vodi sam u jednoj od prethodnih kolumni dodelio funkciju naselja socijalnih stanova koje će garantovati da u okviru našeg područja odgovornosti više niko neće ostati bez krova nad glavom ili živeti u nehigijenskim uslovima.

Egzistiraćemo uporedo sa mnogim proizvodima ovog nestajućeg društvenog trenutka, i pokušavaćemo da ih nekako primerimo smislenoj svrsi. No, kulturni sadržaji i manifestacije su tema za sebe. Hoćemo li, recimo, pustiti da taj zlatiborski nacionalni festival nestane kao da nikada nije postojao (a ne bi ga, a ni njegove osnivače, bilo uputno zaboraviti), ili će i on vremenom dobiti neku drugačiju, konstruktivniju formu?

Kada mi je predočeno njegovo postojanje, gotovo trenutno sam se setio istorijata venecijanskog filmskog festivala. Jer, kako je to Majkl Kejn u intervjuima voleo da naglasi pre nego što će izneti neki podatak, toliko često da mu je to postala tzv. catchphrase, „vrlo malo ljudi zna“ da je festival u Veneciji osnovan 1932. godine, i to na inicijativu Musolinijevog ministra finansija.

Grof Đuzepe Volpi bio je aristokrata i krupni kapitalista bez kakvih totalitaristički režimi eventualno mogu nastati ali ne i opstati. Dok su građanske slobode bivale jedna po jedna odstranjivane, dok su političke protivnike otimali i ubijali na za italijanske fašiste očekivano aljkav način („afera Mateoti“), grof je ćutao i „radio pos’o“. NJegov privatni život se nimalo nije promenio, a svakako je bio i opušteniji kada u vidokrugu nije bilo tih poganih komunista koji bi iz nekog nejasnog razloga da menjaju ustrojstvo društva.

Sa druge strane, bliskost sa vlašću dala mu je priliku da ostvari i kulturne poduhvate za kakve kao obični poslovni čovek ne bi imao ni vremena ni interesa. Prilično inovativno, inicirao je filmsku feštu kao samosvojni aneks Venecijanskog bijenala, možda prvi primer i preteču današnjih hiljada filmskih festivala. Bilo je to slavlje italijanskog filma i države koja ga je svojim ekonomskim cvetanjem omogućavala, sa stranim gostima koji su tokom tih par nedelja dopunjavali sliku svetskog epicentra zabave za mase.

Napustivši isprva bijenalni karakter festival, festival se od 1935. počeo održavati svake godine. Nagrada za najbolji film zvala se „Musolinijev pehar“, a nagradu za najbolje ženske i muške glavne uloge osnivač je neskromno nazvao „Volpijev pehar“.

Tridesete su tekle, u Evropi se nacizam odavno priključio sve gorem fašizmu, Gebelsova UFA je program opoganjivala propagandnim iako zanatski umešnim filmovima, a američke zvezde su nastavile da gostuju na severu Jadranskog mora. Od 1940. do 1942. festival će biti gotovo sasvim preuzet od strane nacističke Nemačke i neće se odvijati u Veneciji. Grof Volpi biće i tada član žirija, a italijanski filmovi gotovo da se neće prikazivati.

Na koncu, Volpi je, jer je bio normalan, napustio Musolinija u avgustu 1943. i proveo neko vreme u nemačkom zatvoru, nakon Drugog svetskog rata bivajući izložen različitim optužbama i potencijalnim sudskim procesima pre nego što je umro 1947. Da je nastavio da živi, rekao bih da bi svakako našao svoje mesto u posleratnom industrijskom „bumu“.

Volpijev filmski festival je oživljen 1946, vrlo brzo postavši venecijanski festival kakvog ga danas poznajemo. Roberto Roselini, Federiko Felini i Mikelanđelo Antonioni, koji su kao mladi scenaristi ili novinari bili deo festivala tokom fašističke ere, postali su eminentni autori čiji su filmovi davali umetničku podlogu promociji svetskog šoubiznisa (nije loše zabeležiti da je Roselini tokom Drugog svetskog rata snimio tzv. fašističku trilogiju propagandnih filmova; Felini je takođe bio vrlo vredan, potpisavši jedan scenario sa Musolinijevim sinom, i uz pomoć redovne uposlenosti je – opravdajmo ga bar malo – izbegavao vojnu obavezu). Musolinijev pehar je postao Zlatni lav, dok je nagrada za najbolje glumce nastavila da bude Volpijev pehar, tj. da nosi prezime Musolinijevog ministra finansija. Volpijeva unuka je tokom šezdesetih postala filmska producentkinja u čijem CV-ju se nalaze Bunjuelova „Lepotica dana“ i Leoneov „Bilo jednom na divljem zapadu“. Takođe je, evo i malo pikanterija, bila u dugogodišnjoj vezi sa brazilskom glumicom Florindom Bolkan, upečatljivo lepom ženom i ozbiljnom žanrovskom profesionalkom koja je nekim bizarnim spletom okolnosti bila nepojamno neprikladan izbor za ulogu vojvotkinje Sofije u Bulajićevom „Sarajevskom atentatu“.

Priča o grofu Đuzepeu Volpiju potvrđuje da novac, kao voda, uvek pronađe svoj put, formirajući novu masu čiji izvor više nije lako detektovati. Posleratni staratelji italijanskog filma su, sigurno i sa dostupnim novcem za kulturne manifestacije u vidu, odlučili da osnivaču festivala oproste grehe iz prošlosti i za večnost sačuvaju njegovo ime u vidu pehara sa kojim će se slikati nasmejani glumci u večernjoj toaleti.

A Zlatibor? Pa, pretpostavljam da festivala već imamo u mnogo većem broju nego što je ikome potrebno. Kako god da se zove, a moj predlog je „Lazin ražnjić“ (zamišljam minijaturnu pozlaćenu kameru, rediteljsku stolicu, tragičku glumačku masku i ukoričeni scenario, nataknute na ražnjić) ta nagrada može slobodno da ostane šaljiva istorijska fusnota.