Cunami tišine i straha

Poručuju Reporteri bez granica i Međunarodna federacija novinara koji su preko platforme za kampanje Avaaz 1. septembra pokrenuli akciju solidarnosti sa palestinskim novinarima.

U Srbiji su novinarska udruženja pozvala medije da se priključe i neki jesu. Čini mi se da je odziv, kod nas i u svetu, ipak bio vrlo skroman. Skoro dve godine traje rat u Gazi, koji se od zločina ekstremističkog Hamasa, napada na Izrael, ubistvo oko 1.200 ljudi i otmicu 250, pretvorio u osvetnički genocid Izraela nad Palestincima, ubistvo više od 60 hiljada ljudi, sravnjavanje Gaze sa zemljom, uskraćivanje hrane, vode, zatiranje celih porodica…

Deo sveta osuđuje, ali ništa ne čini da genocid zaustavi, drugi deo ćuti, jer daleko je Gaza i ti Palestinci deluju baš jadno. Najmoćnije SAD zdušno su uz Izrael i ne pitaju šta košta. Jer, Gaza na obali Sredozemlja potencijal je za gradnju letovališta. Ima izgleda i bogato nalazište gasa. Generalštab u Beogradu je sitnica u poređenju sa tim.

Srbija, čiji se predsednik hvalio da je jedina evropska zemlja koja izvozi oružje u Izrael, što em nije tačno, em nije za pohvalu, ali, znate onu narodnu o pametnom i budali, ponosu i stidu, uglavnom ćuti. Vlastima su bitnije veze sa sumnjivim izraelskim marketinškim stručnjacima nego tamo neka ubijena deca u Gazi. Čini mi se da se Srbija inače baš i ne ističe nekom solidarnošću, mada želimo da mislimo da smo mnogo humani i duševni.

Naravno, bilo je slučajeva kada smo reagovali ljudski, solidarno i brzo, ali često se uspavamo. Uvek se setim verovatno najveće katastrofe s početka ovog veka. U zemljotresu i cunamiju koji su krajem decembra 2004. pogodili jugoistočnu Aziju poginulo je više od 250 hiljada ljudi. Širom Evrope 5. januara održano tri minuta tišine za stradale, ali ne i u tadašnjoj Državnoj zajednici SCG. Daleko su Indonezija i Tajland.

Naravno i na sreću, ne možemo i ne treba da se poredimo s Gazom, ali nije da nemamo probleme u medijima Srbije. Tolike da smo mi, mediji iz UM, danima jedna od glavnih tema. Kada u medijima mediji postaju tema, nije dobro.

Šta će biti sa nama? Ne znam, ali čini mi se da nam je budućnost vezana za budućnost ove zemlje. Ako uspemo da obuzdamo rastuću autokratiju, preživećemo i mi, mediji UM i Srbija. Ako ne uspemo, preživećemo, ali živeti nećemo, već životariti. Mnogima nije jasno da ovo nije samo borba za opstanak nekoliko medija, već mnogo važnije.

Nama koji radimo u UM važno je da ne ostanemo bez posla i plata, jer od toga živimo, ali mnogo je opasnije ako Srbija, evropska zemlja u 21. veku, ostane bez kritičkih medija. Zamislite da sutra 24 sata slušate i gledate Ž. Mitrovića, J. Jeremić, DJV… Samo njih i njima slične. „Ako vam je dobro, onda ništa“, kaže „Peščanik“. Ali ne bi trebalo da vam bude dobro i neće vam biti dobro.

Srbija ne treba da postane ni Severna Koreja ni Belorusija, iako nam je predsednik u Kini, gde se okupio „crem de la creme“ autokrata, među njima i lideri pomenute dve države. Slave Dan oslobođenja Kine od japanske okupacije u Drugom svetskom ratu. Kinezima, posebno komšijama iz Kineskog centra u bloku 70, iskreno čestitam veliki praznik.

Kina i Kinezi su super, ali više prava i demokratije im ne bi škodilo. Kao ni nama. Silne razočarane u demokratiju, koji izlaz vide u autokratiji, podsetila bih da paze šta žele. Može im se ostvariti, kao, naprimer, u SAD.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.