Treba „biti Halid“, a ne mrzitelj

Predstavljen je kao ljigavi, korumpirani političar, koji je zainteresovan samo za ostanak na vlasti i po tome liči na mnoge koji postoje u stvarnom životu. Umesto da rešava probleme svog grada Kvimbi radije organizuje proslave i proglašava svečane dane ovoga i onoga.

Doduše i u stvarnom životu skoro svakog drugog-trećeg dana imamo neki međunarodni dan koji su proglasili najčešće UN ili njene agencije, kako bi se pažnja privukla na neke događaje, probleme, da obeleže i promovišu. Imamo tako Međunarodni dan žena, rada, planete Zemlje, ljudskih prava, borbe protiv side… Ali i Svetski dan borbe protiv koka-kole i Međunarodni dan bez mesa. Danas su, zanimljivo, čak dva Međunarodna dana – pešačenja i čistih ruku.

Proverila sam, 13. oktobar nije nikakav dan, a u duhu gradonačelnika Kvimbija, predlažem da postane „Međunarodni dan emocija“. Zašto? Valjda se sećate šta se dešavalo prekjuče. Svetska vest broj jedan – oslobađanje izraelskih talaca iz Gaze i palestinskih zatvorenika iz Izraela. U našem regionu – sahrana Halida Bešlića u Sarajevu. Ko tog dana nije zaplakao ili mu se bar srce steglo, da ode kod kardiologa.

Za svaki slučaj. Naravno da ovi događaji nemaju veze, ali povezuju ih duboke emocije koje su izazvali, kao i političko-društvena pozadina. Strašne su priče talaca koje je Hamas zarobio i držao u zatočeništvu dve godine. U tunelima, mučeni, ponižavani, u neizvesnosti hoće li ikada videti svoje bližnje i dom. Kada su ih videli, 13. oktobra, što kažu tabloidi – „kamen da zaplače“.

Slične scene i na drugoj strani, pri oslobađanju Palestinaca koji su bili u izraelskim zatvorima. Mnogi nedužni, neki krivi, ali uglavnom svi preživeli horor. Predsednik Donald Tramp, koga ne podnosim i smatram za poražavajuću pojavu u najmoćnijoj zemlji sveta, uradio je ipak istorijsku stvar. Zaustavio rat u Gazi i počeo mirovni proces koji možda dovede do dugoročnog mira. Ozbiljne su prepreke i problemi na tom putu, ali mir je moguć i na Bliskom istoku, jer ljudi jednostavno mogu i moraju da žive zajedno, Jevreji, Arapi, hrišćani, muslimani, crni, beli, žuti…

Kod „nas“, u bivšoj Jugoslaviji, konkretno šeher Sarajevu, tog dana je ukopan Halid Bešlić. Danima su se širom nekadašnje zemlje južnih Slovena i dijaspore, okupljali građani žalili Halidovu smrt, pevali, plakali… Šta je nama bio Halid i zašto smo ga žalili i mi koji inače baš i ne volimo narodnu muziku?

Tek posle njegove smrti, shvatila sam da ja, koja sam odrasla uz zapadni rok i pop, koja se u Bitlse „kunem“, znam mnoge njegove pesme. I sviđaju mi se uglavnom. Gledala sam i čitala neke njegove intervjue koji su dokazali da je jednostavan, fin čovek, koga slava i bogatstvo nisu izmenili. Koji je mnogo pomagao siromašne, bolesne i nije pravio razlike među ljudima ni na nacionalnoj ni na verskoj osnovi.

Krvavi rat u BiH i bivšoj Jugoslaviji nije promenio Halida, ljudi su za njega ostali ljudi. Zato smo verovatno tugovali za njim. I zato je ujedinio mržnjom rastrzan i ratom podeljen prostor nekadašnje Jugoslavije.

Pokazao nam je da i u najtežim okolnostima ljudsko u čoveku ostaje i da nas Srbe, Hrvate, Bošnjake i ostale vezuju duboke veze, da ne moramo da se mrzimo, već da moramo i možemo da živimo zajedno, pored ili jedni sa drugima. Jer ljudi smo i to bliski, ma šta dežurni mrzitelji govorili. Ali, treba „biti Halid“, a ne mrzitelj.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.