Praznici, po pravilu, potisnu politiku u drugi plan. Tako je bilo i tokom Uskrsa. Ali, pojedinci se i u takvim okolnostima izbore za pažnju javnosti. Oliver Antić, profesor Pravnog fakulteta i savetnik predsednika Srbije Tomislava Nikolića se, tako, baš iskazao u nedavnom gostovanju na TV Pink. Agencije prenose da je optužio „većinu medija“ da ne podržavaju predsednika Republike već ga „mučki napadaju“. Ne samo njega već i njegovu porodicu. „Prema Ustavu – grb, zastava, himna i predsednik Republike su zaštitni subjekti i u krivičnom pravu. Uvreda Srbije jeste uvreda jednog od ova četiri elementa, ali to se ne primenjuje u praksi“, rekao je Antić. Priznajem, nisam diplomirala na Pravnom, već na FPN (državnom, da parafraziram premijera Vučića), ali u Ustavu Srbije nisam videla odredbu koja posebno štiti predsednika države.
Lako je predsedniku Rusije Putinu. Njega štiti zakon po kome Ruska federalna agencija za nadziranje komunikacija, informativnih tehnologija i masovnih medija može da zabrani fotografije i tekstove koji ga vređaju. Tako je nedavno zabranjena fotografija na kojoj Putin, mišićav i go do pasa, jaše kolibrija jer „prikazuje javnu ličnost onakvom kakva nije“. „Ovakve fotografije krše postojeći zakon jer mogu da naškode ugledu, časti i dostojanstvu poznate ličnosti koja se nalazi na njoj“, piše u saopštenju ove agencije. Ko štiti ugled, čast i dostojanstvo našeg predsednika? Izgleda niko, pa bi predsednik morao sam da povede više računa, pazi šta priča i radi, traži od sebi najbližih da ga ne blamiraju… Možda ih onda mediji puste na miru.
Da se razumemo, državu i državne simbole treba poštovati, samo što je stvar recipročne prirode. Država treba da poštuje nas, građane, pa i novinare, a mi nju, državu. Naravno da državu ne čine samo državni simboli i nosioci vlasti, u ovom slučaju predsednik, već i građani i teritorija. Suštinski posmatrano, nosioci vlasti, pa i predsednik, od sekundarne su važnosti, važniji smo mi građani. Ko koga više poštuje ili vređa, građani vlast ili vlast građane, diskutabilno je i ne verujem da bismo se oko toga složili Antić i ja.
U suštini, Antić ponavlja optužbe na račun medija koje dugo slušamo iz Kabineta predsednika. Ponavlja i istu grešku jer ne kaže koji mediji napadaju predsednika Nikolića i njegovu porodicu. Da li su možda bliski nekoj političkoj stranci? Prave li u Kabinetu predsednika razliku između uvrede i kritike? Kritika je valjda dobrodošla? Ponavlja Antić krajnje neumesno poređenje sa napadima na pokojnog premijera Đinđića, a nisam primetila da priznaje da se predsednik ponekad baš „namesti“, narodski rečeno „lupi i ostane živ“. Kako da mediji „prećute“: „žute ljude“, Vivaldija, NBS, nelegalno podignute kuće njegovih sinova pored Save i slično?
U nečemu se ipak slažem sa Antićem. Neki tekstovi o predsedniku Nikoliću su dno, medijska scena Srbije jadna i bedna, ali takva je cela zemlja. Pošto je savetnik, Antić ima i savet – da se ugledamo na Brazil i zakonom propišemo obavezu da novinari da imaju završen fakultet, pošto, „zbog prirode posla“, treba da imaju „viši stepen morala i obrazovanja“. „Kod nas svako može da okači sebi funkciju – ja sam novinar, iako je polupismen ili neobrazovan“, primećuje Antić. Bravo, Antiću. „Odličan“ predlog. U Brazilu zakon nalaže da novinar ima diplomu fakulteta za novinarstvo ili društvene komunikacije i da bude registrovan u novinarskom Sindikatu, no ne znam koliko je tamošnja medijska scena uređena. Ali samo pominjanje nekih termina: fakultet, diploma, predsednik Srbije – budi čudne asocijacije. Pored ovakvih savetnika, predsedniku Nikoliću novinari stvarno nisu potrebni.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
