I, to je istina – sledeći korak je da nas ubijaju

Odveli su ga sa lancima na nogama, pre dva dana, već izmučenog glađu, na sahranu oca, za čiju smrt su mu rekli tek pet dana posle smrti.

Drugo naše dete, Pavle, javilo se ispod žutog svetla lampe u sobi u programu uživo na N1, tokom noći, da reaguje na to što je jedan naprednjački sivonja, zvani Siniša Vučinić, rekao da će naš Pavle biti prvi ubijen na protestima, kao „najmlađi među blokaderima“.

To se sve dogodilo u poslednja dva dana. A, koliko takvih tragedija se dogodilo u poslednjih deset meseci?

Više im ne znamo broj i, nažalost, ne možemo da ih prebrojima na prstima obe ruke. Petnaest ruku.

U takvoj zemlji živimo, sa takvom vlašću, pod takvom torturom, represijom i užasom.

Niko se iole normalan više miran ne budi ili ide na spavanje.

Niko normalan ne može da potisne pritisak, nesreću i silu koju režim Aleksandra Vučića sprovodi u Srbiji, da glumi nekakav normalan život.

Diktatura je sveprisutna, a upitanost o osnovnoj egzisteniciji i borbi za goli za život, koliko god je bila „preterana“ pre nekog vremena, sada je postala naša običajnost.

Da li će me neko ubiti ako izađem na ulicu da se pridružim protestima zbog ubistva 16 ljudi za koju je odgovoran režim Aleksandra Vučića usled svog nemara, alavosti i borbe za opstanak na vlasti kako ne bi odgovarao i bio upitan za novce koje je prosvojio, pokrao preko grbače jednog od najsiromašnijeg naroda u Evropi.

Kakva je to sramota. Kakva je to nesreća koja je zadesila građanke i građane Srbije, čak 35 godina nakon što su ih bukvalno isti ljudi, sluge Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, najvećih krvnika tokom rata devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije,sada proterali uz zid.

Ni Aleksandar Vučić ni Ivica Dačić neće sići sa vlasti kao nekakvi političari koji su pokrali narod, kršili zakone i bili uhvaćeni u tome.

Ponizno, sa sramom, mirno.

Pa, oni su navikli da sopstveni narod šalju u rat, smrt i najdublje siromaštvo još kad su bili sluge navedenih balkanskih krvnika.

Posle hapšenja, prebijanja, brutalnog obračuna sa neistomišljenicima i onima koji protestuju protiv njih, jedini sledeći korak na koji mogu da se odluče jeste da počnu da nas ubijaju.

Da nas na taj način zaplaše, da nam više ne padne na pamet da ih kritikujemo, da protiv njih protestujemo.

Zato ovakve pretnje upućene, recimo, studentu Pavlu Cicvariću, užasavaju, jer znamo na šta je taj dvojac, na šta su ti politički sinovi ratnih zločinaca Vojislava Šešelja i Slobidana Miloševića, zaista spremni.

Znamo unazad 35 godina i od početka rata u staroj Jugoslaviji kako radi njihova medijska mašinerija, propaganda, kakav sve ološ tu isplivava i na šta su u stanju da huškaju, šta su u stanju da urade.

Da ne trepnu.

Da se smeju i nazdravljaju smrti, da uzimaju ključeve od stanova, firmi, da se raduju milijardama koje su im date ili su oteli iz javne kase.

Ukrali od sopstvenog naroda.

Teško je razumeti i dalje ovu smirenost i glumu sasvim regularnog života u Srbiji.

Tramvaji idu, prodavnice rade, narod se vratio sa letovanja, deca pohađaju školu. Planira se budućnost…

A, nama vladaju ubice i lopovčine, naslednici ratnih zločinaca, najveći politički šljam zabeležen posle Drugog svetskog rata na evropskom tlu.

Doći će i po nas, doći će i po naše dete, kao što su došli po Bogdana, Pavla i mnoge druge ljude koji čame po zatvorima jer su znali sa kim imaju posla, znali da sa ovakvim režimom nema pregovora.

Ili oni, ili mi.

Slušajte reči njihovih roditelja i plačite. To je jedino normalno. Neosetljivost na to je znak monstruoznosti. Odvratnosti. A, doći će i do svih nas takva nesreća. Videćete.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.