Pa, paranoja: Sve što opozicija uradi ne valja i kad valja

Ali, kad vidim da nešto dobro urade, nešto što je pravcu ostvarenja javnog interesa, obradujem se. I više od toga.

Bez ikakvih simpatija prema opoziciji.

To što su opozicioni predstavnici u Skupštini Srbije tek posle osam meseci preduzeli konkretne korake i srušili ograde da bi ušli na svoje radno mesto, u Skupštinu Srbije, mnogi komentarišu cinično, sa prigodnim komentarima, „dobro su se setili“.

I to je u redu.

Ali, meni je, lično, ipak drago.

Bilo mi je drago i kada su i pre početka studentske pobune, rušili ograde oko sudova u Novom Sadu, a nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici, kada se još niko nije pobunio.

I kada su iscrtavali „krvave šake“ zbog koruptivnog režima Aleksandra Vučića. I kada su bacali dimne bombe u parlamentu kako bi sprečili lopove i lažove iz vlasti u Skupštini da govore i dalje vređaju žrtve.

Svaka akcija opozicije je u redu.

Iako su mnogi od njih bili deo prethodnog režima, a mnogi i nisu.

Delovanje opozicije u Evropskoj uniji mi je, takođe, u redu.

Da nije bilo njih, sve bi se svelo samo na iscprljivanje studenata koji su vozili bicikle do tamošnjih institucija.

Svedoci smo o tome koliko su puta predstavnici opozicije putovali u Brisel i Strazbur i javno govorili o lopovskom, koruptivnom i lažovskom karakteru vlasti u Srbiji.

Meni je i to u redu.

Kao što mi je bilo sada u redu da ih vidim kako makazama za armaturu seku žice oko Ćacilenda i ulaze u njega. Kao što mi je bilo u redu da vidim da se niko od njih ne plaši, da je spreman da rizikuje da ga neki od ludaka, manijaka, kriminalaca i onih otpuštenih zatvora u tom šatorskom naselju ne opali u glavu.

Zakasneli su. To je jasno. Ali, da su to dogovorili sa režimom Aleksandra Vučića stvarno nema smisla tvrditi. Bar za sada, apsolutno za tako nešto nema nikakvih dokaza. Pa, zbog čega onda to se radi?

Opozicija je inertna, nije dorasla borbi koju su pokrenuli studenti. Istina je. Pokosila su ih deca, stavila na mesto. Ali, zašto kada nešto urade što ima smisla, stvarati teorije zavere i potkopavati ih?

Svi se ljute jedni na druge. Neće da sarađuju. A, jedinstvo je valjda jedini način da se obori diktator. Pa, nikada nije bilo u istoriji čovečanstva da samo jedna struja u društvu obori dikatorski režim.

Određeni delovi imaju više zasluga, drugi manje. Neki više rizikuju i daju se u toj borbi, neki manje.

Jasno je odavno da su se studenti, profesori i obični ljudi dali više nego opozicioni predstavnici. Ali, to ne znači da bi trebalo osuđivati njihove poteze kada su jaki, moćni i demonstriraju otpor.

Borba između studentske liste i opozicionih biće, po svemu sudeći, u predizbornoj kampanji, takođe, jaka.

To je sad jasnije nego ikada. Ali, ja ću se radovati svakom potezu opozicije koji tumačim da je u pravcu ostvarenja javnog interesa, poput ovog poslednjeg. Iako, ponavljam, nisam nikakav njihov simpatizer.

Treba da se bore i da pokazuju svoje osobenosti, pogotovo sada, pred izbore. A, protiv dikature Aleksandra Vučića.

Studenti ne moraju da budu sa njima saveznici, niti da ih podržavaju, ali, zaista, da li je potrebno da kada urade konačno nešto konkretno, to se tumači kao da rade za diktatora i u dogovoru sa njim?

Da bi oduzeli glasove studentskoj listi?

To je već paranoja.