Sutra je 1. novembar, ljudi

Osim onih koji tog dana rade i baš nisu u prilici da odu, ne znam gotovo više nikoga ko neće otiči u Novi Sad. Pokušati da mu priđe, jer se očekuje da više stotina hiljada, možda i milion ljudi tog dana krene ka Novom Sadu.

Gradu u kojem je koruptivni režim Aleksandra Vučića, zbog svoje bahatosti, lopovluka, pokušaja da opstane na vlasti, usmrtio 16 ljudi. Kada je pala nadstrešnica na tamošnjoj Železničkoj stanici. Tu više nema nikakve dileme.

Glup je i zao svako ko bi to pokušao da ospori, opravda.

Možda sam privilegovana, pa naglašavam da samo takve ljude poznajem. To, valjda, znači da ih ima baš puno. I, ima ih. Milioni su u pitanju.

Oni koji su u stanju da rizikuju živote, zdravlje, da se izlože mogućem nasilju režima. Onom koje nedeljama unazad najavljuje.

Kukavica Aleksandar Vučić. Nedeljama unazad govori o tome, preko svojih poganih medija da će u Novom Sadu, 1. novembra, biti nasilja.

Jasno je da nasilje niko ko se bori protiv upravo nasilja, lopovluka, mržnje i privilegija za pojedine članove ekipe koju oko sebe okuplja Aleksandar Vučić ne planira, ni na kraj pameti mu nije – da ga izazove.

Od prvog novembra, od komemorativnog skupa koji organizuju studenti, koji danima pešače i trude se da što više građanki i građana probude, prolazeći kroz Srbiju, s obzirom na brutalnu medijsku blokadu i propagandu, da ih ubede da je Vučićev režim koruptivan, loš, zao i ubilački, što su sasvim ispravne odrednice – mnoge građanke i građani – očekuju mnogo.

Svi su napeti i čekaju ishod. Godinu dana su spremni. Izrazili su volju, pokazali je belodano.

U Srbiji se nikada veće i masovnije demonstracije nisu dogodile nego u poslednjih godinu dana.

Studenti vode ovu borbu. Opozicija je potpuno u drugom planu, gotovo izjednačena sa režimom, kao nepoželjna, nesposobna, sa iskustvom izneveravanja građanki i građana godinama unazad.

Dosta generalizovana postavka i neistinita sa stanovišta činjenica, za određeni broj opozicionih partija, ali sa apsekta percepcije građanki i građana zatrovanih režimskom propagandom jednostavno – takva. Istinita.

I tu sada nema mnogo pomoći. Uprkos neistini.

Svi očekuju nešto od 1. novembra. Niko ne ide u Novi Sad samo da zapali sveću. Ljudi, milion ljudi, uputiće se tamo sa očekivanjem da se nešto dogodi, da se nešto reši. Da se napravi pomak u smeru rušenja ubilačkog režima Aleksandra Vučića i njegovih ljudi koji uživaju na teretu jednog od najsiromašnijeg naroda na evropskom tlu posedujući ogromna bogatstva.

Kolika je to sramota. Koliko su oni bogati, a gde smo mi?

I kako se bahate tako što su osiromašili siromašne…

Pitanje je sad, hej, da li ćemo imati i za javni prevoz, gorivo, za stanove i grejanje… Kolika je to bruka, koliko je to gadno?

Građanke i građani se sa razlogom pitaju da li će njihov protest, kojem su posvećeni i unutar kojeg su marljivo radili poslednjih godinu da dobije nekakav ishod.

Nemaju oni sami plan, nema ni opozicija, koja je marginalizovana.

Građanke i građani će kao i do sada doći i učiniti ono što se od njih traži. Sa radošću i srećom u srcu, da rade nešto dobro za budućnost svih nas.

Očekuje se od studenata da nešto urade. Da ih ne pošalju kućama kao 15. marta.

I tu nema mesta ljutnji. Da se pobune studenti protiv ovakvih očekivanja. Prvi novembar jeste veliki dan za pobunu i protest protiv zločinačkog režima Vučića u Srbiji.

Mogu da se pišu mejlovi, saopštenja, da se demantuju raličite stvari, prozivaju autorke ovakvih tekstova…

Prvi novembar jeste taj dan. Prvi sledeći u nizu, unazad godinu dana. Dan kada će milion ljudi doći u Novi Sad da izraze svoj stav i rizikuju svoje živote i zdravlje u borbi protiv režima Vučića.

On preti nasiljem, ali ljudi su spremni da mu se suprostave, ne nasiljem, nego masovnošću, odlučnošću i istrajnošću.

To je jasno i to samo htela da kažem u očekivanju tog velikog dana – 1. novembra.