Zašto Dačić tako lako udara?

Inače, ne bi to radio.

Skupio bi svoje kofere, teške, pune miliona i milijardi stečenih na ratnoprofiterskim “zaslugama” i “zapalio” negde ispod kamena, da ga niko nikada ne nađe.

I tamo bi čamio usled teškog pritiska savesti. Šalim se. Ne zna on za to.

Za grižu savesti, bez posustajanja.

Ispod tog kamena bi možda opet naišao na Srbiju, jer njen predsednik i onaj koji ga šalje da bije profesore i studente, planira da smesti državu, građanke i građane kojima upravlja, na osnovu pokradenih izbora, upravo tamo, jer ne zna šta će, na koju stranu da krene kako bi se održao na vlasti.

Uprkos tome što ga više od polovine izborno sposobnih, kažu istraživanja, neće na vlasti, iako ih besomučno laže i svu snagu je usmerio samo na to da ih drži u zabludi da je on jedini lider sa kojim im je egzistencija izvesna.

I tu pričicu on priča unazad decenijama. Od ratnih devedesetih, kada je pevao pesme o tome kako treba ubiti drugog jer je drugačije vere i nacionalnosti, do danas kada peva pesme o tome da samo on sme da krade, laže, obmanjuje, a njemu bliski ljudi od toga da imaju koristi.

Ivica Dačić je u vrlo jednoj složenoj situaciji. Mnogi ga nazivaju iskusnim političarem. Zamislite, jednog inspiratora i portparola genocida, ratnih zločina, najveće pljačke sopstvenog naroda, potom najveće šlihtare svim potonjim režimima, nazivaju, čak i ozbiljniji ljudi – iskusnim političarem.

Dosta je nezdrava takva postavka. Kada je normalno da se jedan takav “političar” naziva tim imenom, a pritom još i iskusnim, u smislu toga da ume da se snađe.

Ne ume on da se snađe, nego mi, kao zajednica, toliko smo zatrovani ratnohuškačkom ideologijom hulja, ubica i lopova, da jednog takvog gada na taj način, u pojedinim slučajevima, u stanju smo da karakterišemo.

Vratimo se osnovama.

Aleksandar Vučić i Ivica Dačić su bili portparoli, oni koji su išli iza dvojice zločinaca – Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića, koji na duši nose stotine hiljada mrtvih iz ratova devedesetih, i to i sopstvenih građanki i građana, lajali kao kerovi, potpaljivali, urnisali, najgore reči koje možete da zamislite izgovarali. Kada su bili mladi.

Mladi “političari”.

Oni su i tada bili ovo što sada jesu. Lažovi, nasilnici, kradljivci.

To što su oni danas i danas na vlasti i pored svih ovih zlodela iz mladosti, studenti, koje najviše tuku, mnogo više od nas ostalih, mogu da pitaju sve one nešto starije. Ne samo po redakcijama režimskih medija, kompanija, javnih preduzeća, kuća, odnosno onih koji imaju direktne koristi ili ucenjeni moraju daih podržavaju, već i ove druge. One koji su danas protiv Aleksandra Vučića i Ivice Dačića ali ne zbog zločina i ratnog profiterstva, već korupcije, uzurpacije medija, krađe izbora…

Pa, znate li vi da je ovo danas “mala maca” u odnosu na smrt na koju su inspirisali na početku svoje “karijere”?

Nikada neće biti dosta ponavljanja. Slali su u rat studente i mlade ljude, govorili im da ubiju ili da budu ubijeni.

Ako ne osuđuješ ono za šta su oni najviše odgovorni, a to je smrt, rat i glad, u ogromnim razmerama, već misliš da su oni u navedenim trenucima njihove političke odgovornosti bili na strani pravde protiv zlog sveta i zapada, tokom ratova devedesetih, nisi u stanju ni danas da prepoznaš njihov greh. Tu pokvarenost koja traje decenijama a ne samo od smene režima Borisa Tadića, recimo, 2012. godine.

Dačić zato tako lako i udara, ne vidi dramu. Na mnogo gore je navikao.