Burnout

Nesporno je da ima osoba koje zbog stresova i preopterećenosti poslom zapadaju u burnout, što će reći – „stanje emocionalne, fizičke i mentalne iscrpljenosti“. Svi sad trućaju o burnoutima, ali se malo ko pita – ili bar meni promiče – nije li burnoutovani prdnuo u čabar zato što nije bio dorastao poslu, a ne zato što je posao bio toliko opterećujući i stresan? Svejedno. Tema naše današnje kolumne ionako nisu muke WOSP-ova (Young Orthodox Serbian Professionals), nego kolektivni burnout u koji je Srbija zapala krajem osamdesetih, a od koga se – kako stvari stoje – nikada neće oporaviti.

Kao i u slučaju „pregorelih“ (umal, grešna mi duša, ne napisah „zagorelih“) WOSP-ova, poslovi u koje se Srbija upuštala u stvari nisu bili toliko stresni i opterećujući, koliko im ona nije bila dorasla (ni do kolena). Istorijski avanturizam u koji je Srbija udarnički srljala (i nastavlja da srlja), naprosto je uveliko prevazilazio njen format; u to su samo Rusija i Nemačka mogle srljati i preživeti bez težih posledica.

Nije, međutim, da nije bilo nacija Srbijicinog formata koje su pre Srbije kretale njenim stopama. Poučan je primer Švedske, koja je u XVIII veku imala kralja jednako odvažnog, genijalnog, upornog i alavog kao Petar Veliki – Karla XII – kome je (jedina) lična mana bila to što nije bio zajebant kao Petar, ali koji je imao i jednu fatalnu manu – iza sebe je imao Švedsku, a ne Rusiju.

Čvrsto rešen da Petru smrsi konce, Karlo je vaktile poveo seriju (uopšte ne neuspešnih) ratova, ali je troškovima (ljudstvo, materijal) tih sumanutih pohoda maloljudnu Švedsku doveo u stanje burnouta, srpski – prosjačkog štapa. Švedska je posle izvukla pouku, okanula se skandinavskog imperijalizma, pa je sada ono što jeste.

Srbija pak – koja je davnih dana u još sumanutije (pride dibidus neorganizovane) pohode od Karlovih tipa krenula sa prosjačkim štapom u rukama – nikakve pouke nije izvukla, pa je i ona danas ono što (jedva) jeste – zemlja na još prosjačkijem štapu koja, samoobmanuta državnom himnom „ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“ krupnim koracima grabi ka najprosjačkijem zamislivom štapu.

Mi se danas nalazimo u stanju kolektivne (vrlo verovatno neizlečive) emocionalne, fizičke i (naročito) mentalne iscrpljenosti, radije ga opisujem kao sveopštu prdnutost u čabar, a ne kao burnoutovanost, slikovitije je, a i srpskije, brate. Problem smo danas razmotrili sa psihološkog stanovišta, sutra nastavljamo gde smo stali sa medicinske tačke gledišta.