Dve istorije

Aleksandar Vučić je, recimo, prirodni izbor onih pedesetak procenata populacije – listom oportunista i prevrtljivaca – kojoj je prirodni izbor svako ko je (i dok je) na vlasti, svejedno da li je to kralj, komunistički diktator ili demokratski predsednik.

Nemojte imati dilemu – istih tih pedeset posto, uključujući takozvane javne ličnosti sa spiska podrške Vučiću, pokloniće svoj glas i potpis Belom Preletačeviću, samo ako mu istorija pruži šansu, a kakva nam je istorija, nije isključeno da mu je i pruži. A kakva nam je istorija, to je – a ne izbori, oni su samo poslužili kao mamac – tema naše današnje kolumne.

Nemački filozof Šeling prvi je napravio razliku između istorije kao toka stvarnih događaja i istorije kao ljudskog viđenja i tumačenja tih događaja i naglasio da se zbog manjkavosti ljudske percepcije te dve istorije nikada ne poklapaju, ali da je za dobrobit istorije i života jednog naroda poželjno da razlika između istorijski stvarnog i percipiranog bude što je moguće manja.

U onomađašnjoj kritici kritičnog docenta, Kovića, napisah da takozvani obični ljudi nisu u obavezi – a ni u mogućnosti – da istorijske događaje posmatraju u njihovoj složenosti i međupovezanosti, ali da bi istoričari od struke u toj obavezi trebali da budu – kao što u većem delu Evrope i jesu – za razliku od srpskih istoričara koji su – uz časne izuzetke – glavni proizvođači istoricističke ideološke magle, koja predstavlja idealno tlo za svakovrsne opskurantske politike.

Zacelo u Nemačkoj i danas postoji popriličan broj dilbera koji gorljivo tvrde da je Drezden postradao u zločinačkom bombardovanju, da su saveznici divljački podelili Berlin i Nemačku, da su ruski vojnici silovali nemačke žene i devojke, što je sve nesporno, ali što nemački istoričari – za razliku od srpskih kolega – stavljaju u celinu slike na kojoj se lepo vidi da tih zala nikada ne bi bilo da u Nemačkoj nije bilo nacizma, za koji su se Nemci većinski opredelili.

E, nama, Srbima, upravo nedostaje uvid u celinu istorijske slike, a i onaj fragment istorijskog pamćenja koji je dostupan poprilično se razlikuje od onog što se u stvarnosti dogodilo. To možda ide naruku nacionalnoj taštini i lošim politikama, ali sprečava svaki napredak i sve dok ne budemo znali – iako u stvari znamo, samo se pravimo ludi – gde smo tačno bili i šta smo tačno radili, nećemo – tvrd vam stojim – znati ni gde smo i šta radimo i tu ič ne vrede naricanja nad tiranijom i zloćom ovog ili onog političara. Koliko god ih onih pedeset odsto smenjivalo i koliko god izvikivalo nove, ništa se neće promeniti dok se ne napiše stvarna istorija Srbije.