Elem, prođoše ferije, nisam se nešto naročito odmorio, ali nisam, ruku na srce, nešto naročito ni bio umoran. Bejah naumio da se dve nedelje ne laćam novina i da ne gledam TV. Ovo drugo mi je pošlo za rukom, ono prvo jok. Moć navike, šta li. Ne da se tek tako Gutembergova galaksija koja, kako izgleda, ulazi u završnu fazu totalne kretenizacije. Bar kod nas. Nego da ne gnjavim: krenem ja natrag na posao i prva mi pomisao beše: šta mi rade komentatori, šta imaju da kažu o „Romanu o Titu“ i – uopšte – kakvi su im poslovi i dani. Kad tamo – čuda i pokore.
Jedan mi „kolega“ spočitava što su se u jednom broju Danasa pojavile čak četiri moje slike, smatra da je to previše, ja se slažem s njim, ali, cenjeni publikume, ja ne uređujem ni ovu ni bilo koju drugu novinu. Objavljivanje mojih slika je isključiva odgovornost urednika, za sada moralna, ali kako stvari stoje lako može prerasti i u krivičnu.
Drugi me uhvatio u laži. Očigledno dobro informisan kaže da sam bio iha-ha punoletan u vreme kada u romanu izjavljujem da sam bio maloletan. Treći veli da je imenovanje književnog junaka mojim prezimenom jeftin marketinški trik. E, pa neće biti. Junak „Traganja za izgubljenim vremenom“ zove se isto kao i pisac, Marsel, pa francuski komentatori ne prave pitanje. Osim toga, Basara nije baš toliko retko prezime. Basare se, štaviše, i slučajno sreću. Odem pre neki dan da registrujem krntiju, kad tamo – vlasnik agencije takođe Basara. Čist nepotizam, dragi paranoici. Nipošto čista slučajnost. Da i ne govorim o mnoštvu telefonskih poziva kojima me razni ljudi u nevolji mole da ih povežem sa dr Nadom Basarom. Misle valjda da smo u srodstvu, a ja damu uopšte ne poznajem. Neki pozivari mi ne veruju na reč. Neće on to. Rđa. Čuva vezu za uglednike. I pročaja. Jer, vidi: registruje kola kod Basare, ima vezu kod čuvene doktorke, a za nas koji nismo Basare ništa. Krv, znoj i suze. Basara, to nije prezime. To je tajno društvo. Eto ti ga sad i general koji je prisluškivao Tita. I sin mu koji je prešao u islam. I unuk – to jest ja – koji širi neistine o Srbiji. A niko ne zna koje je veroispovesti.
Kuku meni, šta li bi bilo da se Novak počem ne preziva Đoković nego Basara. Karijere što se tiče, možda mu to ne bi bilo ni loše – Novak Basara, kako to gordo zvuči. Ali u tom zvuku nema famoznog „Ć“, nema temelja našeg identiteta. Kojeg je Novak tokom mojih ferija uzdigao u nebeske visine. I neka je, vala. Jeste da je bilo onoliko karišika i kiča posle Novakove pobede, ali – aman ljudi – setite se ko su bili idoli omladine pre samo dvadeset godina, dakle 1991! Sve Pat Garet do bivšeg prijatelja Kida. Sve sam Predator protiv Alijena. I kao što naslov filma reče: koji god da je pobedio, mi smo izgubili. I tu Novakove pobede nisu od neke pomoći.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
